Његови другови већ се поженили, а Мирослав – Мики Путник, један у мајке, другује са анђелима, који га са само 19 година одведоше себи да им рајска врата краси.

Било је Крушево – Гајине. Јуни ’93. Зла хорда спремила засједу, а мајка Јања спремала храни и топлу воду, чекала јединца. Отац Стипе чежњиво погледао. Ускомешала се чаршија, зачули се лелеци. Надвила се трагедија над огњишта Витомира, Ђерића и Путника тог јунског дана.

Сестре Мирјана и Љиљана чекале брата, најљепши дар родитеља, што им подарише 11. априла 1974.године. Није стигао да покаже колико љепоте и шарма лежи у момку његових љета. Дјетињство им је красио, чинио ведријим и богатијим, некада у скромној кући у улици Милана Шарца, која им остаде од предака онога рата. Херој Јово Јанковић погинуо је ’42, а сваке наредне губили су Јанковићи, род по мајци, по једну мушку главу. Драго, отац Јањин, погинуо је ’43, Добро ’44. и Алекса ’45. године. Кућа над коју се смрт у ратовима надвила. И тек су одахнули од трагедија, стали на ноге… Милијева бака Даринка гази 81. ’93. година ју је сломила. Престала је да скупља милости за снају и одваја дарове за Микијеву невјесту. Кћерка јој Јања са четири године остала без оца и носила терет сирочета, а ’93. године остаде и без сина јединца.

Микија су вољеле комшије у улици Милана Шарца. Знао је, кажу сестре, да осјети, намирише кад се спремају палачинци у сусједству и да отрчи као и оног кобног дана, када су га на суров начин лишили живота. Њега, Млађа и Милада. Зоран је имао више среће.

Пуних осам година скромни отац Стипе није бријао браду. Далеке ’57. године стигао је у Соколац из родне Градишке. Стигао и остао. Само понекад изађе и прошета до куће у улици Милана Шарца, гдје са потомцима живи кћерка му Мира. С времена на вријеме изађе на балкон и баци поглед тамо гдје је Младен, Микијев најбољи друг. Нису могли један без другога. Још понекад Млађо сврати, а 11. април, рођендан, и 30.јуни не заборавља. Ни он, ни Каповићи, Симић, Гордић, Дуле Ћајић, два Аца, Ђуревић и Шаренац. Увјек се сјете Мирослава, причале су кроз сузе, сестре Мирјана и Љиљана.

Мирина дјеца памте ујка. Били су старији од Љиљиних. Памти Љиљана и кад су је они, браћа с оне стране Дрине, гледајући у личну карту и име оца сурово избацили из аутобуса, не знајући да је њено срце било довољно рањено и искидано. Ранили су је и они. Стигла је пјешке, тамо у Србију, за чију слободу је дала брата јединог.

Објављено у 74.броју Соколачких информативних новина (јануар 2001.)

Постави одговор