Срби у Босни и Херцеговини од декларације до конституције (2)

Аутор: Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

0

У процесу националне хомогенизације, који се одвијао у оквиру свих националних заједница и који је знатно допринео избијању рата, дошло је до потпуног гушења индивидуалних права, слобода или пак независног деловања појединаца у односу на опште прокламоване националне и етничке циљеве као групне идеале.

srbiubih19022017

Супротно деловање сматрано је „лудим егоизмом”, нечим што поткопава етничку монолитност. Основни циљ био је општа национална хомогенизација и стабилност друштва искључиво као етнички монолитне заједнице. Таква стабилност је постизана помоћу догме, тј. прихватања једнец идеје без дискусије, силом саме традиције. У ту сврху је искоришћена и религија као најчвршћи облик стабилне друштвене свести, и било је оправдано применити свако средство против оних који одступају од „догме”.

Многи су рат посматрали као обично стање људске расе и да људска крв мора тећи на земљи овде или онде. Како међу људима тако и међу нацијама влада насиље. Појединац није био способан да мисли и ствара, у појединцу се изражава друштво, а кроз друштво мисли бог. Зато се сматрало да је религија главни извор друштвене стабилности, националне и етничке кохезије. Пред рат у БиХ одвијао се процес мобилизације по јединаца и друштва за државу ко ја је сматрана највишим изразом колективне воље.

Одбрамбено и војно организовање српског народа у БиХ зависило је од самог карактера рата, који је споран, па од одговора на ово питање зависе и многи други одговори. Рат у БиХ ни је био међу народни сукоб, није било агресије на БиХ. Погрешне су тврдње да је реч о међународном сукобу, односно о агресији. Из те погрешне тврдње наступају бројне друге грешке и закључци у погледу одмеравања историјске и сваке друге улоге и кривице за последице тога рата.

Босна и Херцеговина је била једна од шест република у СФРЈ, у сваком погледу равноправна са осталим републикама. У БиХ су живели и живе три конститутивна народа – (по попису из 1981.) Бошњаци (Муслимани) 43%, Срби 32% и Хрвати 17,4%. Осталих националности било је 7,6%. БиХ је имала око четири милиона становника. Доминантне религије биле су ислам, православље и католичанство, а језици српски и хрватски. Укупна површина територије износила је око 50.000 квадратних километара.

Сва три народа поседовали су конститутивност, што значи да се целокупно уставно и политичко устројство државе заснивало на равноправности тих народа, који су равноправно били заступљени преко својих изабраних представника у органима државне и партијске власти у југословенској федерацији, републици и на нижим нивоима организовања. Било какав облик нарушавања конститутивности ма ког од народа у БиХ водио би у етничке и верске сукобе.

У геостратешком смислу, положај БиХ у оквиру СФРЈ имао је улогу гравитационог језгра ко је оцеловљавало југословенски државни простор и међусобно повезивало његов западни део (Словенија и Хрватска), са његовим источним делом (Србија и Македонија), те јужним делом Југославије (хрватско приморје, те простор Црне Горе). Отцепљењем Словеније, а касније и Хрватске, геостратегијска улога БиХ као гравитационог језгра Југославије губи смисао.

Питање опстанка БиХ као мултикултурне, мултиетничке и мултиконфесионалне заједнице још више се заоштрило када је Бадинтерова комисија, на позив Конференције о Југославији под окриљем Европске заједнице, арбитрарно констатовала да је СФРЈ у фази распада и да све њене чланице имају право да траже међународно признање.

Рат из Хрватске директно се преливао на територију БиХ и то пре свега на Посавину, долину Уне, у рејоне Гламоча, Купреса, Ливна и Дувна, те западне Херцеговине и дубровачког залеђа, према Требињу. Продор хрватске војске у БиХ потврдио је геополитичке аспирације Хрватске према БиХ.

(наставиће се)

Постави одговор