ВЕЛИКЕ СРПСКЕ РАТНИЦЕ: Храбре жене које су се бориле у Првом свјетском рату

0
613

Антонија Јаворник (Наталија Бјелајац)

antonija-javornik08032017

Као Антонија Јаворник родила се у Марибору 1893. године. По завршетку гимназије отишла је у Србију да пружи помоћ српском народу у уједињавању и ослобођавању јужних Словена.

Први балкански рат Антониј је провела као болничарка у 11. пешадијском пуку “Карађорђе” којим је командовао њен стриц.

У Другом балканском рату, Антонија се пријављује као добровољац. Тада добија прво одликовање, јер је заробила читаву батерију бугарских топова.

У Првом светском рату пријављује се под лажним именом Наталија Бјелајац, да би како она каже, жаштитила породицу у Марибору ако падне у заробљеништво. Борила се у биткама на Церу, Дрини и Колубари. Истакла се као помоћник митраљесца, па је тако добила и друго одликовање.

Треће одликовање добила је у борби на Кајмакчалану. Тада је сама заробила 30 бугарских војника. Рањена је при пробоју Солунског фронта у ногу и груди. Крај рата дочекала је као наредник.

Рањавана је 12 пута, а исто толико пута је и одликована са неколико Медаља за храброст, Орденом белог орла са мачевима, постала је и витез Крађорђеве звезде с мачевима и француски витез Легије части.

Након рата једно време је живела у Босни, а после се преселила у Београд. За време немачке окупације 1941-1945, Гестапо ју је ухапсио као великог српског патриоту, па је 9 месеци провела у концентрационом логору на Бањици.

Умрла је 16. августа 1974. године, тачно на шездесетогодишњицу битке на Церу.

Софија Јовановић

sofija-jovanovic08032017

Матуранткиња из Београда. Прва битка у којој је учествовала била је на Црној Чуки и Вељој Глави 1912. године, када је изгинуло више о 1400 српских бораца. Као добровољац се пријавила по избијању рата 1914. године под именом Софроније Јовановић. Ушла је у састав Сремачког добровољачког одреда. Била је командант прве групе српских бораца, који су прешли на непријатељску територију када се као добровољац пријавила да пресече телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле до Земуна. Успела је да пређе Албанију и прикључи се српским војницима на Солунском фронту. Одликована је са 13 ордена. У рату је изгубила пола стопала и постала је ратни инвалид.

Ризна Радовић

rizna-radovic08032017

Саборци су је назвали Стојан Комита, јер се са оружјем борила на фронту. Због свог јунаштва и храбрости ова велика српска ратница одликована је лично од стране маршала Франше д’Епереа Француским ратним крстом са палмама и са две армијске похвале због јунаштвау Топличком уатанку против бугарских окупатора.

Остала је запамћена по једној песми о Стојану Комити, која разоткрива да је он у ствари Ризна радовић:

Ој, Ризна, младо момче,
зашто нам село остави,
комитско рухо обуче,
реденик тешки навуче. назва се Стојан Комита,
с гором се чарном састави…

Из осветничког похода на Бугарску изашла је тешко рањена. Са преломљном левом ногом, пала је у заробљеништво Бугарима, који су је 15 пута изболи бајонетом, што је довело до тога да остане саката у десну руку. У рату је изгубила и ногу. Ослобођење је дочекала лежећи по бугарским затворима.

После рата наставила је себе да назива Стојан и о себи говори у мушком роду.

Занимљиво је да ниједно наше одликовање ова велика српска ратница није добила.

Јелена Шаулић Бојовић

jelena-saulic08032017

Раме уз раме са оцем Перком, Јелена Шаулић, учитељица, учествовала је у Топличком устанку 1917. године, да би се потом придружила чети војводе Бошка Бојовића, за којег ће се касније и удати.

Рођена је 1896. године у селу Јунча До испод Дурмитора. Описивали су је као крупну девојку црне косе и изузетне лепоте, продорног погледа и бритког језика. У народу је остала узречица: Лепа као Јелена Шаулић. Школовала се за учитељицу.

Након што су Бугари 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану, она и њен отац се прикључују топличким устаницима.

У Првом светском рату придружила се чети Косте Војиновића на Радан планини. Постала је борац Гатанског одреда. Каже се да је била неустрашива и да је врло брзо научила да влада оружјем. Посбно се истакла вештином бацања бомби, што је задавало страх непријатељима.

Након угушења топличког устанка, придружила се чети војводе Бошка Бојовића, која је ратовала против Аустроугарске.

После Првог светског рата удала се за Бошка Бојовића. Заједно су основали породицу у Пљевљима. Ту је наставила да се бави учитељским послом. Умрла је у 26. години, 21. маарта 1921. године.

Каже се да се годину дана после њене смрти међу припадницима племена Дробњак којем је припадала, нису чуле ни гусле ни песма. Постхунмо је одликована карађорђевом звездом са мачевима.

У њеном дневнику је остало забележено:

Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла.

Ленка Пјевић Рабасовић

lenka-pjevic08032017

Ленка Пјевић Рабасовић, хероина Првог светског рата, прикључила се чети којом је командовао њен брат Цвијо, док су све њене заробили и мучили. Рањена је 1918.године, али је брзо опет опасала пушку и војевала до ослобођења.

Како је сама говорила, девојачки сан о удаји и срећном браку помутили су ратови. “Девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, спаковала сам у сандуке” и како каже, венчала се прво са пушком.

Придружила се чети свога брата Цвија Пјевића, због кога је прво доспела на непријатељеву потерницу. Уместо предаје, Ленка је обукла униформу и опасала пушку, чврсто решена да брани свој народ.

Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала – вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана – хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука.

Иако је с времена на време имала превирања зашто, ако је већ одлучила да ратује, није отишла на фронт као Милунка Савић, знала је да и својим четовањем помаже Србији. Стизала је на све стране, прерушавала се када је требало, распитивала о напредовању српске војске, преносила важна писма… Стигла је и до Љубице Чакаревић, учитељице и ратнице која се пробила до Солунског фронта. Она се дивила њеној храбрости, говорећи да ће се о јуначким делима једног дана уз гусле причати.

Рањена је 1918. године. Након двомесечног опоравка у пећини у коју су је њени саборци сакрили, Ленка је опет наставила да се бори.

Две године пошто је одложила пушку, удала се у Мачванском Прњавору за Малишу Рабасовића и добили су седморо деце, а потом 14 унука и десет праунука. Сан јој се остварио. Пронашла је срећу.

Постави одговор