Ванинституционално дјеловање и погрешна процјена

Пише: Стефан Драгичевић

0
223

Тензије које су нарасле прије одбацивања најаве за ревизију тужбе за геноцид против Србије од стране Бакира Изетбеговића полако падају, али кључно питање остаје „како даље“?

stefandragicevic19102016

Мислим да послије овог неуспјелог случаја „ревидирања прошлости“ политички односи на нивоу заједничких органа никада више неће бити исти. Узурпирају се институције, политички се дјелује ванинституционално, а често смо имали случајеве видјети како се договори око кључних политичких питања постижу по кафанама и ресторанима.

Дакле, не постоји озбиљна политика и што је најжалосније – не постоји намјера да се гледа у будућност и да се односи између три конститутивна народа у земљи побољшају послије 22 године од када постоји дејтонска БиХ. Кључно је да се схвати да политичарима попут Изетбеговића одговара стање сталних националних превирања јер они су навикли да из тога „извлаче“ политички профит. Човјеку није било довољно циркуса око оспоравања 9. јануара Дана Републике Српске него тражи „још политичког сукоба“ па је нашао ревизију тужбе за геноцид. Срби, Бошњаци и Хрвати су „израњавани“ као народи због трагичних 90-их година и онда им је најлакше пласирати причу о „угрожености и о националном поносу“ како би они поново кренули за таквим политичарима.

Зашто овдје нема озбиљне политике? Нема озбиљних политичара јер способни, образовани, писмени и академски грађани или бјеже од политике или су већ одавно спаковали кофере за иностранство. Замислите, Изетбеговић зна да Сакиб Софтић нема легитимитет агента да заступа БиХ на основу ревизије тужбе за геноцид (крајем маја 2016. године Софитћ добио чак и писмо од МСП који га обавјештава тим поводом) јер му је мандат истекао још 2007. године када је донесена пресуда, и он упорно „срља“ не би ли направио политички хаос у земљи, знајући да није у праву. То је с једне стране тврдоглавост и осионост али с друге стране то је одраз немоћи политичара попут Бакира да се одупре притсцима који се врше на њега од блиских му сарадника.

Морам признати да је с једне стране добро то што је МСП брзо одговорио по питању ревизије тужбе, јер како је кренуло од почетка године па све до сада имао сам осјећај да ће читава 2017. и половина 2018. године бити проведена на ово тужакање и ванинституционално дјеловање што би земљу вратило потпуно у прошлост. Предсједништво БиХ као институција је овим чином потпуно обесмишљена јер шта ће вам таква институција када у њој ради свако ко шта хоће, нити ко са ким комуницира или не дај Боже договара?

Послије још једног политичког циркуса и промашених залагања, поставља се питање одговорности? Да ли ће ико у овој земљи ко се бави јавним послом признати да је погријешио или ће покушати да настави „као да се ништа није десило“? Не може више овако јер ово што се дешава на политичкој сцени је опште лудило. Земља се налази у катастрофалном стању, а грађани само гледају како да бјеже „главом без обзира“ одавде баш из разлога што не виде перспективу и што осјећају да не постоји систем који ће их заштити.

Да ли је политичка криза завршила одбацивањем тужбе? Не вјерујем. Сада се тек могу очекивати турбуленције у владајућој већини на нивоу заједничких институција БиХ гдје су међустраначки односи поремећени и питање је да ли се они уопште могу вратити у номралу до општих избора следеће године.

Након свега мислим да је крајње вријеме за смјену генерација у домаћој политици јер ово стање свијести је заробило грађане у прошлости. Немогуће је било шта планирати и радити са политичарима који имају хипотеку из 90-их година и зато се мора покушати са новом генерацијом политичара, неукаљаног морала и части, учинити нешто добро и корисно за ово напаћено друштво.

Постави одговор