Соколац и Гласинац подно Романије

Пише: Марко Шука

0
3923

Почетком аустријске окупације био је “равно и високо село”, у којем је отворена жандармеријска касарна. Командир те касарне и његова лијепа жена модрих очију, главни су ликови Андрићеве приповјетке Жеђ.

sokolacmozaik17032017

Назив те приповјетке личи на метафору којом писац кроз утамниченог и рањеног хајдука Лазара Зеленовића кога муче жеђу, говори о безводности Сокоца и читавог Гласинца. Та скоро па сибирска висораван као да је све потоке, врела и рјечице окренула низ другу падину Романије, а Сокоцу оставила тек мали поток Решетницу, па и њега прогута пећина Мегара. Ни та безводност и суша, ни сурове зиме, нису спријечили људе да ово подручје насељавају од праисторијских времена. Пећина Подлипе, чува остатке прачовјека, цртеж из палелоита, а бројне громиле и градине и даље леже и чекају да их неко истражи и открије њихове тајне.

Са тих громила камен су узимали сви који су долазили и нешто градили, од Рaденовића-Павловића, преко Хранића и Косача, до турских освајача. Но громиле су опстајале и остајале скривајући своју причу, све док аустроугарски окупатор није градећи пут од Сарајева према Рогатици и Вишеграду случајно свијету открио Гласначку културу, најзначајнију групу старијег гвозденог доба на Балкану. Народу добро познате громиле, “грчки бунари” и предање о “грцима” који су са Гласинца побјегли на Илиндан по “кори”, добиле су научно објашњење и појашњење. Прекопане су бројне некрополе, пронађена оруђа, оружја и накит што је било довољно да се та група илирског племена Аутаријата назове Гласиначком културом. Најзначајнији предмети однесени су у Беч, а међу њима су најпознатија бронзана Гласиначка колица.

Легенду о великом језеру које је некада било на Гласинцу, записао је Чех др Ћиро Трухелка археолог и историчар умјетности, боравећи на овим просторима пред крај 19. вијека, забиљежио је причање народа о језеру на Гласинцу које је било толико да су њиме и бродови пловили. Да ту можда има истине сматрао је не због предања већ због муља којег је било на доста мјеста.

Гласинац се у писаним изворима спомиње при пут у даровници босанског краља Дабише из 1394. године и то у контексту побједе босанске војске над Турцима у бици на Гласинцу. Реченицу “код цркве на Гласинцу, или цркве Гласинац” можемо пронаћи у дубровачким списима. Око откопаних темеља средњовјековног храма, бројни су стећци, тај особен свједок прошлости ових крајева. Само на некроплои око остатака цркве има их преко три стотине. Једна таква у Лубурић пољу уписана је на Унескову листу свјетске баштине.

Има нешто у тим силним гробљима и хумкама у овом крају. Чак и они најнезајажљивији нису их уништавали и урушавали, ни користили те велике камене блокове за изградњу. Поједини научници и истраживачи гласиначке културе мишљења су да је подручје Гласинца богато налазиштима јер је племену Аутаријати било нека врста светилишта гдје су сахрањивали мртве, са свим њиховим предметима. Средњовјековини стећци, гробља имућних и властеле леже по пољима гласиначке висоравни.

Да гробља нису свједочанство смрти, већ доказ живота потврђује и “нововјековна некропола”, Војничко спомен гробље “Мали зејтилник”, гдје око цркве Свете Петке стражу држи око хиљаду војника Сарајевско-Романијске регије.

sokolacmozaik17032017_2

Соколац, то некада “мало високо село”, како га описа нобеловац, данас је нешто већа варош изграђна и формирана кроз двије Југославије, а посебно у другој. Романија, Гласинац и Соколац, за становнике овог краја скоро да су синоними. Само име Соколац долази највјероватније од османских племића који су због лова соколима назвали Соколићи или Соколовићи, турбе једног Соколића и данас стоји крај Решетнице. Неки опет тврде да су високе стијене насељавали соколови, па да је по томе и село добило име.

Постоје два Сокоца, не, не мислим на кулу код Бихаћа, а ни на село у Банату. Постоји Соколац који виде они који само прођу, љети ка мору, а зими ка Јахорини. Љети уживајући у природи, температури, црногоричној шуми и храни, а зими страхујући од минуса и бринући има ли снијега на путу. За Соколац чују када слушају временску прогнозу гдје га помену као најхладијег. Иначе температура у Сокоцу се мјери од 1892. године и забиљежено је да само у јулу и августу никада није падао снијег. У медијима се појављује ријетко и најчешће ако се деси нешто лоше, нека несрећа и зло. Људи када оду ријетко се враћају, а и ако се врате то је да у миру проведу пензију.

Други Соколац је скривен од очију свијета, заборављен и од многих мјештана. Сваког прољећа када минус попусти и отопи се снијег, нада се да ће бити откривен и освјетљен на неки нов и другачији начин.

Соклачка црква Св. Пророка Илије, коју зову и Романијска Лазарица, грађена је каменом цркве са Гласинца, укључујући и рељеф који је уграђен у под звоника. Камена црква грађена је како су се некада и градиле Божје куће. Величином и изгледом увелико је те 1882. године превазилазила потребе малог села Соколац и одударала од скромних кућа вјерника. Грађена је за вјечност, грациозна и бијела на брду које је некад било “град”, а потом само само Градац. Какву ли је снагу и утисак оставила на тадашње житеље, који су по први пут стајали испред такве грађевине и слушали звона након вијекова тишине и мрака за турског вакта.

Симбол борбе против ропства је Старина Новак. Предања и пјесме о њему, као и Новакова пећина, непресушан су извор поноса свих Романијаца. Нико не може ни потврдити ни демантовати је ли то тај Старина Новак, у Румунији познат као Баба Новак, ни да ли је четовао баш на Романији, али легенда о њему се уселила у епске пјесме и предања и срасла са народом да то никоме и није важно. Његова пећина је ту, скривена и заштићена, сваком ко јој походи да снагу и испуни плућа мјешавином поноса и чистог ваздуха и тако разријеђене крви мислима одлуташ у далека хајдучка времена.

Са Црвених стијена, пружа се поглед преко Могрог ка Сарајеву и врховима брда и планина, које су и височије и посјећеније од Романије, али ни једна није славнија и опјеванија гуслама, уз музику и без ње. Путописци за гласиначку висораван кажу да је попут изврнутог штита, а Романију називају страшном гором пуном хајдука, од Бенедикта Купрешића, који је Романију и Гласинац прешао 1530. године идући кроз Босну и Србију, преко Француза Кислеа који опис Романије даје 1658. до турског писца Елвије Челебије који Гласинац зове турским именом “Калас”. На њему су биле постројене и аустроугарске трупе на чију смотру је на Видовдан 1914. кренуо Фрањо Фердинанд.

Сва та прошлост живи кроз предања мјештана и чека да буде изложена у Музеју Гласинца и Романије. До тада остаје једини музеј на отвореном, гдје свака громила и хумка више скрива него што говори, а сваки стећак њемо ћути, јасан само ономе ко зна у шта гледа. Соколац је и име слободе и поноса, чији највриједнији капитал и ресурс остају људи који опстају у суровим условима, борећи се да и сами не постану сурови попут вукова, који чувају Романију сада када су прошла хајдучка времена. Отворен за оне који су спремни да издрже зиме и сњегове, али и да прихвате горштачки народ.

Лијепа капетанова жена из Андрићеве приче с почетка текста у Соколац је дошла мимо своје воље, пратећи мужа жандара. Она размишља о блату и суровом селу, гледа сву муку и патњу и хајдука и жандара. Пати од несанице и жели да оде далеко од свега, све док љубав и додир вољене особе не испуни њену собу свјетлом и учини да све бриге и море нестану. Тако и они који дају шансу Сокоцу и Романији, они који пробају храну и упознају људе, увијек пожеле да остану или бар да се поново врате.

Постави одговор