Дружење планинара на Озрену

Аутор: Жељко Делић

0
1334

Романијска зима се још увијек не предаје,  покушава да се на овим просторима задржи што дуже, али планинари сарајевско-романијске регије  и даље организовано користе сваки лијеп викенд да бораве у природи.

planinariozren20032017

Уживају у природним љепотама крајева које још нису посјетили и у потрази за новим авантурама,  освјеже сјећања и оживе успомене. Тако је било и минуле  суботе, осамнаестог мартовског дана група од десетак  искуснијих планинара Гласинца, Сјемећа и Височника кренула је пут планине Озрен, са намјером да се освоје највиши врхови Буковик (1533 м.н.в) и Црепољско (1524 м.н.в.).

Посебан изазов нудила је посјета водопаду Скакавац у долини Перачког потока.

Стижемо до планинарског дома подно Црепољска који је девастиран. Пакујемо потребне ствари у ранчеве и крећемо пут Буковика. Свјеже зимско јутро обасјано сунцем даје додатну снагу планинарима како би савладали  успон до Вратолома, раскрснице путева за планинарски дом и водопад Скакавац.  Наилазимо на таблу и сазнајемо да је  преостало још пет километара  до водопада. Иза нас остаје сарајевска котлина и утихли град. Околна брда и осојне увале задржавају још остатака снијега. Улазимо у густу црногоричну шуму,  гдје је висина снијега око 30 цантиметара, али  добар шумски пут нас искрено води према Скакавцу.

planinariozren20032017_2

Дубоко њедрима Буковика на једној благој страни уочисмо трагове медвједа. Након сат и по хода кроз дубоки снијег стижемо на пропланак гдје је некада био планинарски дом Скакавац. Маркација нас води десно у букову шуму и након педесетак метара стижемо до горњег видиковца одакле се види малени поточић, који се родио неких тристотине метара височије, а сада мора у суноврат од 98 метара. Није се лако предао својој судбини, него је искористио машту и уз помоћ вјетра, те сунчевих зрака стиже у подножје стијене гдје се поново отрежњује и предаје воду свом већем брату Перачком потоку.

Након одмора и разгледања водопада из птичије перспективе спуштамо се према доњем видиковцу. Стаза је стрма, води испод стијена и уз неколико обезбједјених серпентина спушта се у подножје водопада. Срећемо планинаре, рекреативце из Сарајева који се враћају на горњи видиковац.

Присојна страна је измамила млади сријемуш, користимо прилику  и беремо ову изузетно цијењену биљку. Стижемо у подножје и водопад сада гледамо из жабље перспективе у својој пуној љепоти. Доручкујемо, пијемо кафу, правимо дивне снимке и селфије,  лагано се пакујемо за наставак. Успон је тежак и физички захтјеван, али искусни планинари излазе до извора Скакавца и кроз густу црногоричну шуму, добро маркираном стазом пењемо се према врху Буковика. Испод врха налази се планинарски  дом, радвајамо се једна група остаје да пије кафу, чај, а друга осваја Буковик, највиши врх планине Озрен.

planinariozren20032017_3

Са врха поглед сеже до Романије, Јаворине, Трескавице, Бјеласнице, Прења и Вранице. Њихове бијеле капе јос увијек одолијевају сунчевим зрацима и дугом мартовском дану. Котлина и град нам се нуде као на длану. Уживамо у далеким видицима и на коју год се страну усмјеримо поглед уживамо у новим и љепшим природним љепотама. Хладан вјетар нам шиба лица и не дозвољава да се дуже задржимо. Спајамо се са остатком групе и кроз шуму избијамо у Мочиоце – село  које је аветињски тихо, остало пусто од последњег рата, када су се горштачки домаћини морали одселити.

Након пређених 20 километара сједамо у аутомобиле, пресрећни што смо испуњено провели још један планинарски дан  и задовољни се  враћамо у Соколац, Рогатицу и Хан Пијесак.

Постави одговор