Дигитална прашина

Пише: Марко Шука

0
929

Од читања новина као дневне молитве модерног човјека, како то рече Хегел, остала је још тек навика гледања наслова и слика.

Листање је замјенило превлачење прстима преко екрана, док таблоидизовне новине данашњице пред постмодерног човјека стављају све више реклама, брошура и летака из маркета уз садржај који је тек пуко цитирањe или препричавање изјава политичара и старлета. Далеко смо од времена када су у дневним новинама објављивани читави романи у наставцима. Када су пјесници у њима започињали своје писање, пажљиво опипавајући реакцију људи.

Ишчезла је и навика куповања новина. Попут диносауруса нестају они који ујутру уз купљени хљеб и јогурт, сврате на трафику и ставе их под мишку. Нестало је средње класе, а све је мање радника уопште. Пензионерима су постале луксуз, а новим богаташима читање није на листи приоритета.

Одупиру се још увијек кафићи. Они их узимају као дио неке навике, иако их и ту потискује WiFi наљепница. Које новине купују у кафани, говори нам о толико тога о власнику, о конобарима и гостима који долазе. Најчешће су у питању два – три издања, а ријетки су они који узимају више. По томе какве новине чита, можеш много сазнати о особи, о њеној професији, образовању, интересовањима и политичким ставовима.

Некако мислим да они који купују Политику, имају госте који знају да читају. Те најстарије новине код нас, а и шире, као да су направљене из два дијела с циљем да их не читаш сам. Док ти “бистриш” политику, онај са ким пијеш кафу прочита спортске стране, а потом их размјените.

Вјештина “читања између редова” да би се сазнало право стање ствари, тај “рефлекс” и “изум” социјализма, данас је поново потребан, али у другој форми, као колектор који одстрањује покушаје заглупљивања, а пропушта информације и сазнања.

Сада када људи дођу на кафу прије него што их конобар пита шта пију, питају га за шифру, уколико мрежа није слободна или се не укуцава код с рачуна. Тек понеко тражи да му донесе новине. Колико год новине данашњице биле површне и препуне шунда, тако и човјек којем се оне толико додоворавају сматра да све може наћи на нету и да су Гугл и Википедија једини извори сазнања. Новинари с друге стране пречесто под аутоцензуром и чистим одрађивањем посла рутински и без много размишљања, престају бити чувари демократије и седма сила како их ономад крстише.

Свакодневно писање вијести у дневним новинама, а и на телевизији, радију и порталма, новинарима често личи на Сизифов посао. Већ сутра, а сада и само након неколико часова па и минута, та вијест је стара и бескорисна, а сав труд и рад дјелују узалудни. Све до тренутка када научници, истраживачи, историчари или социолози не уђу у прашњаву архиву и не почну да прелиставају новине, посматрајући свједочанство о неком времену и људима у њему. Тада се важност и значај некадашњих вијести поново буди у већем сјају и значају. Оне постају историјска грађа.

Не знам како ће научници у будућности истраживати архиве. Да ли ће бити прашине и у дигиталној ери и хоће их пребацивати из формата у формат. Требали би сачувати неки стари рачунар са дискетама и неки видео рикордер, уколико планирате нешто претраживати или пребацивати у будући формат. Како ће људи за пола вијека приступати архивама и претраживати текстове на сајтовима и порталима, уколико неко престане плаћати закуп домена. Ко ли ће у будћности бити власник прошлости? Да ли сада живимо у Орвеловој 1984. или она тек долази и идемо ли ка ономе “незнање је моћ, слобода је ропство”? Дигитално доба још не ствара прашину у архиву, али ствара паучину у главама.

Написана и штампана ријеч остаје, она са сваким новим читањем бива изнова и изнова изговорена. На екрану она бљешти тренутно и може бити промјењена и замјењена, може нестати без трага и могуће је тврдити да никада и није речена.

Сензационализам који искаче на андроид екранима уз обавезно “нећете вјеровати”, или оно “ово морате видјети” одузима вријеме и скреће пажњу са битиних и важних тема. Отупљује критику и разводњава бијес и срџбу, а спријечава побуну. Сво то усмјеравање пажње јавности у жељеним правцима, контролишући теме и усмјеравајући дјеловање, зову спиновање.

Сав активизиам, хуманост и вјера сведени су на друштвене мреже, на мудрост клика и дневну дозу нечега. Међутим та доза више није читање, а једна од жртви ове дигиталне дислексије су и новине. И уопште било који садржај дужи од пажње једне муве, постао је дуг. Од скора у дигиталном свијету кад неко нешто напише, он стави “вријеме читања толико и толико” и то је сав разлог да ето то погледате и прочитате.

Новине су се бориле против радија, па телевизије, заједно покушавају против интернета и у тој борби најстарији борци обично први и поклекну. Дигитализујући архиве, истјераће их и из подрума и магацина, спријечиће их да скупљају прашину. Сажеће их у бинарни код, зиповаће их у неку меморију.

А можда ће новине ипак да опстану и да се прилагоде. Можда су флајери из маркета то прилагођавање искачућој реклами на интернету. Било би тужно да папир за новине постане бијел и трослојан, иако су новине код нас годинама обављале и ту фукнцију.

Постави одговор