У сусрет Дану манастира „Соколица“ доносимо интервју са Љубицом Бошњак, објављеном у 79.броју Соколачких информативних новина, јуна 2002.године. Љубица је архитекта црквених здања. Њене нацртане замисли, никле су у домаћим и православним портама у дијаспори у последње три деценије.

Љубица Бошњак, архитекта из Београда, пројектовала је око 60 цркава, међу којима је и црква Светог великомученика Георгија на Равној Романији, чија је изградња у току. Она је једина архитекта архиепископије Београдско-карловачке. Са госпођом Бошњак разговарали смо недавно приликом њеног обиласка градилишта на Равној Романији.

КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ТОГА ДА СЕ ОВА ЦРКВА ГРАДИ ПО ВАШЕМ ПРОЈЕКТУ?

БОШЊАК: Мени се обратио лично митрополит Николај у Београду, још за време рата и рекао ми да ће се градити црква на Романији и да ће бити посвећена светом Ђорђу. За мене је то била изузетна част. Схватила сам да је то требало да морални подстицај овом народу, нешто попут Васкрса после Великог петка, који се тада догађао. За мене је, такође, било значајно што је црква посвећена светом Ђорђу, који је био и ратник и ослободилац, тако да је све то велики изазов.

Митрополит Николај приликом освећења крстова / Љубица Бошњак поред храма на Равној Романији

Дошла сам и видела место где ће се црква градити. Пројекат је брзо урађен. Мислим да је објекат одговарајући, јер има висок звоник, и да ће ово да постане значајно место, као што је већ постало уз овај сабор који се одржава 11.августа.

Након израде пројекта није одмах почела градња. Молила сам се Богу да што пре почне. Једног дана то је нагло кренуло, што ме је веома обрадовало.

Храм на Равној Романији /јун 2002.године/

КАКО СТЕ ДОЖИВЈЕЛИ ПРВИ САБОР НАРОДА РОМАНИЈЕ КОД ОВЕ ЦРКВЕ, 11.АВГУСТА ПРОШЛЕ ГОДИНЕ?

БОШЊАК:  Био је за мене узбудљив доживљај кад сам тог дана пошла у Соколац и видела да сви иду према овом месту, мад аје времен било лоше. Мислим да ће тако да буде и наредног 11.августа, а надам се да ће и време бити лепо.

ВИ СТЕ ПРОЈЕКТОВАЛИ И БРОЈЕН ДРУГЕ ЦРКВЕ. У ЧЕМУ ЈЕ ЉЕПОТА ВАШЕГ ПОСЛА?

БОШЊАК: Сматрам да је то прави благослов. Требало је можда мало и храбрости. Почела сам да пројектујем цркве у време кад то баш и није било популарно. Саживела сам се са овим послом и сматрам највећом радошћу за једног архитекту кад направи објекат коме се људи радују и где се Богу моле. Ја то заиста тако доживљавам, мада знам да су за овакве објекте заслужни и други који су у њих, такође, уградили себе, свако према својим могућностима. Ту се сабере толико жеља и божијих благослова да то заиста мора да буде добро.

Манастир „Соколица“ данас

Свако место у коме се појави такав објекат буде благословено и крене напред. Некада су стари иконописци и градитељи били анонимни. Нико се посебно није истицао. Сада су, додуше, прилике и комуникације друкчије, па ни ја нисам анонимни пројектант, мада понављам да нисам ја у првом плану, него божији благослов који нам је свима то омогућио. Моје је да га обликујем, када ми је Бог дао ту способност, а нас свију да га саградимо.

Објављено у 79.броју Соколачких информативних новина (јун 2002.)