У сусрет Дану манастира „Соколица“ ексклузивно доносимо обраћање блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја, поводом освећења храма на Равној Романији, 11.августа 2002.године.

„Наш православни народ био је јак јак вером и од Бога благословен кроз све векове своје хришћанске историје. Он је просто и незлобиво примао ову велику истину и држао је у својим недрима као драгоцени бисер. То се на практичном плану вере нарочито показивало подизањем светих храмова, украшавањем истих како су најбоље знали и приносили их Богу као најлепши дар који првенствено извире из душе Србинове. Подизали смо ми и на страни: по Светој Гори, Јерусалиму, Бугарској, Албанији, Русији, Румунији, Мађарској, а после Другог светског рата по Европским земљама, Америци, Канади, Јужној Африци, Новом Зенланду, Аустралији и још по неким страним земљама. Нисмо ми то подизали да би сутра полагали неко право овоземаљских потреба ту, него ради славе Божје и да се у њима прославља Бог молитвеним заједничарством.

То је она наша простота ради нашег добра, спасења и незлобивости у вери Божијој. У томе је величина наша лична (појединачна) и народна. У томе је блаженство наше и благослов Божји. Молим вас да и даље сматрате и на вашу децу преносите, да је Господ Христос за нас живот, радост и мир. Његова појава у свету, Његово рођење од Пресвете Богородице, Његове речи, дела и страдања, смрт и васкрсење – све је то за нас васкрс. То је Он, и за тебе и за мене, и за све душе верујућих људи, који сада живе, који су живели и који ће живети после нас. Он је васкрс свих српских војника и војсковођа из Првог светског рата, па Другог и свих пострадалих у овом последњем рату који се одиграо на нашим просторима. Њима у спомен, а у славу Светог великомученика Георгија ова је црква подигнута, овако лепо украшена и принета Богу на дар за спасење њихових и наших душа.

Ми сви данас овде дођосмо с миром, љубављу и благословом Божјим. Дођосмо са препоруком нама самима и нашим наследницима да долазе на овај дан на хаџилук овде, јер је је од данас и ово једно свето место уврштено међу наше многе светиње, почевши од светог Хиландара па све до ове и оне цркве посвећене светом Пантелејмону коју јуче осветисмо и предасмо на употребу и молитвено заједничарство српском народу.

Ни ми, ни ви, не можемо истину сазнати једни о другима, ако је тражимо у једном догађају или у кратком временском периоду. Живот једног народа личи на град, у коме су и широке и уске улице, палате и уџерице, паркови и тамнице. Ако тражимо у своме животу тесне и криве путеве, страћаре и тамнице, наћи ћемо их. Али каква корист од тога? Онај који је био у великим метрополама Европе и шире, са најљепшим задовољством говори о великим дворовима, правим и лепим улицама, о парковима и водоскоцима. Тако ми када погледамо овај свети храм од камена и гвожђа урађен, то је храм Духа Светога, то је храм људи, жена и деце, великих светитеља, дивних карактера, благородних жртава, Христових хероја, небожитеља и анђела Божјих и свих српских великана, који животе своје положише за „Крст часни и слободу златну“.

*** Обраћање блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја на освећењу манастира „Соколица“ (2)