Топлички устанак (7): Долазак црногорских четника

Аутор: Новица Пешић

0
187

Коста Пећанац и Коста Војиновић први пут су се видели октобра 1916. године. Био је то сусрет двојице старешина с потпуно различитим концепцијама о дизању и вођењу устанка.

Капетан Милинко Влаховић, командант Јабланичког четничког одреда

На простор Топлице, почетком октобра 1916. године, стигла је група црногорских четничких вођа коју су предводили интелектуалци: капетан прве класе Милинко Влаховић и његов брат Тошко, студент филозофије, и професор Јован Радовић и поднаредник Милан Дрљевић, студент права. Њихов долазак имаће знатан утицај на организацију и активности топличко-јабланичког устанка.

Првобитна намера ове групе је била да се преко Румуније и Русије домогне Солунског фронта и тамо са српским јединицама учествује у ослобађању земље. Кад су стигли у Србију и чули да постоје четничке јединице у Топлици и Јабланици, где су имали многобројне рођаке, одустали су од те намере у жељи да узму учешћа у припремама за дизање народног устанка.

Милинко Влаховић, капетан I класе, и његови четници стигли су у Широке њиве и сместили се код породице Милачић. Везу са Костом Пећанцем успоставили су преко његових ађутаната Манасија и Братимира Миланчића. До заједничког састанка дошло је 3. октобра у селу Кутлову. Сусрет је имао изузетан значај, а група црногорских интелектуалаца чиниће, касније, важан устанички кадар.

Четничка група са капетаном Милинком Влаховићем убрзо је прешла у Јабланички срез. Са њиховим доласком јабланички четнички покрет проширио се и обухватио бивши врањски округ, горњу Косаницу, протежући се до Куманова, Гњилана и Приштине. Влаховић се повезао са познатим четовођом Јованом Стојковићем Бабунским, који је четовао у Пчињу и врањском крају.

Први сусрет изасланика Врховне команде српске војске Косте Пећанца са Костом Војиновићем, у народу већ признатим вођом устанка, збио се у октобру 1916. године у селу Спанцу, код Блаца. Био је то сусрет двојице старешина с различитим концепцијама о дизању и вођењу устанка. Војиновић је желео да спроводи вољу народа, што је значило да непријатеља који је на тлу његове отаџбине треба тући, узнемиравати, наносити му сталне губитке и у погодном моменту дићи устанак у свим крајевима југосисточне Србије.

ФОРМИРАЊЕ ОДРЕДА

Наредбом Косте Пећанца, почетком 1917. године формиран је Топлички одред, за чијег је команданта постављен Радисав Тошић. Истовремено је био формиран и Јастребачки одред, са Вучком Пантићем на челу. На прокупачком и добричком подручју, почетком фебруара 1917. стање је било следеће: Растовчка чета Бошка Чупића имала је 45 четника, чета Горње Топонице 32 борца, јединица села Арбанашке 25 припадника, чета Радета Влаховића имала је 65 четника, а потом, ту су биле и Васиљевска, Иванокулска, Трпезетска, Добровољска, Мердарска и Секеричка чета.

Насупрот томе, Коста Миловановић, постављени вођа по наређењу Врховне команде, што му је био најјачи аргумент у свим расправама, желео је да то осујети: да чека и у потаји народ спрема за борбу. Спремити се и чекати „погодно време“, „сачувати народ од жртава“, „није време за борбу“, то су биле Пећанчеве пароле, без обзира на то што је окупатор систематски истребљивао народ.

Војиновић је, иако млад, већ био израстао у вођу који жели акцију, и у народу је био познат и признат. О многим важним питањима нису се сложили, па је између двојице вођа започео да тиња сукоб, који ће се задржати све до пропасти устанка. То се у почетку неће примећивати, јер је свако морао да извршава свој задатак: први да кочи подизање устанка, а други да извршава народну вољу и убрзава и изводи борбена дејства.

Нешто касније, у настојањима за обједињавањем четничке организације, Пећанац ће одржати нови састанак са устаничким вођама у селу Спaнцу у Топлици, 8. новембра 1916. године. Присутни су били Коста Војиновић, поп Мита Комита, Милинко Влаховић и други. Постигли су договор о обједињавању покрета отпора и решили питање вође. Сви поменути топлички устаници прихватили су и признали Косту Миловановића Пећанца за легитимног представника српске Врховне команде и вођу устанка. Коста Војиновић Косовац, иако је у народу словио за главног организатора и вођу устанка, именован је за команданта четничких јединица на подручју Копаоника и Санџака.

И на том састанку јасно се уочавала разлика у приступу и концепцији вођења устанка.

Састанак у селу Спaнцу, и поред несугласица, успешно је завршен. Устанички покрет је, после тог договора, добио у ширини и замаху, јер је главно питање руковођења решено.

Коста Пећанац је у почетку успостављао четничку организацију на великој територији југоисточне Србије, што је отежавало рад и комуникацију. Касније је устаничка територија смањена и ограничена на територију Топлице, Косанице и Јабланице, што је дало боље резултате.

Устројство јединица најпре је било извршено по одредима, са војводама на челу, а одреди су се затим делили на чете и десетине. Међутим, до избијања устанка постојале су и тзв. активне четничке чете, формиране од људства из појединих села или општина, на чија чела су постављани виђенији људи или раније војне старешине из те средине.

До краја 1916. године своје чете или групе наоружаних људи имали су Урош Костић Рудинац, Александар Пипер, Димитрије Поповић Гмитар, Јеротије Ђенадић, Мика Моравац, Синадин Јанковић Коста, поп Димитрије Димитријевић (Мита Комита), Милан Дечански, Димитрије Беговић, Радош Ракочевић и други.

Непосредно пред избијање устанка, свако село у Топлици и Јабланици имало је месну чету која је у организацијском погледу била везана за одред.

Само у Јабланици била су четири одреда – Јабланички, Гајтански, Медвеђски и Реткоцерски, те четири устаничка батаљона – Бањски, Боровачки, Стубљански и Туларски, а потом тзв. народна војска и 81 сеоска чета. У Косаници је било осам чета и два одреда. Тајне чете имали су Лебане, Лесковац и Власотинце. Рачуна се да је до почетка устанка под оружјем било око 5.000 људи, а међу њима много девојака, жена и свештеника.

У исто време капетан Милан Дечански Банаћанин у алексиначком и нишком крају основао је четничке чете. И у Сврљигу су формиране чете којима су командовале четовође Богољуб Милетић и Милан Милијић. За крај око Алексинца и северно од Ниша, четовођа Мика Моравац из Мрамора, по налогу Дечанског, формирао је више чета и ширио народни устанак. Четничке чете постојале су у и Рибару, Шиљеговцу, у подножју Јастрепца, Витковице, Горње Коњске и у другим местима.

Пећанац је између 12. и 13. новембра 1916. године, у кући потпоручника Димитрија Беговића, у селу Стубли (Бериш), одржао састанак с представницима четничке организације из Гњилана, Лесковца и Власотинца. Тада је преговарао и са Авдијом Јашаревићем, хоџом из Сијарине, о сарадњи Албанаца са српским четницима. После састанка, четничка организација се проширила у лесковачком, врањском, кумановском, гњиланском и приштинском крају, где су формиране тајне четничке групе и чете.

Постави одговор