Разговори о здрављу

Аутор: Славица Вукасовић, клинички психолог

0
305

Чињеница је да човек води рачуна о здрављу онда када здравље почиње да га опомиње болестима. Здрави људи обично подразумевају здравље које се подразумева као нешто што је чињеница. Та чињеница се често и злоупотребљава па неки људи своје здравље узимају здраво за готово. Доживљавају га као ресурс који је пао са неба па са њиме могу како хоће. А није тако.

Шта значи чувати себе? Шта значи волети себе? Како је то у нашој култури? Шта патријархално друштво тражи у том погледу? А шта даје? Да ли волети себе значи бити себичан?

Волети себе значи чувати себе,и бити свестан свог здравља и чувати га. То се једноставно подразумева код људи који здраво воле себе. Болест треба схватити као сигнал организма да нешто није у реду. Болест је борба организма са оним што га је напало, а она бива и одговор организма на поремећену равнотежу. Можемо је тумачити и као потребу организма да буде здрав на свој природан начин.

То је став општег уверења и праксе познате у народу, а познате и алтернативним медицинама и мудрим докторима званичне медицине. Природа је та која лечи. Постоје самоисцелитељске снаге организма које су напросто једна врста чуда и које саме за себе раде тј. делују исцелитељски. Сам организам има те снаге.  Истина је да још увек није позната права природа тих самоисцелитељских снага, али оне имају неке своје особине као што су: принцип целине, принцип жеље, воље и веровања и принцип делања.

Мислим да свако од нас има неко своје, барем, мало искуство када су у питању самоисцелитељске снаге и њихово деловање.  Оне често делују са медицином и докторима, а без њих је питање шта је са лечењем.

Превентива (спречавање болести ), профилакса (заштита од болести) и лечење болести су три посла медицине, и народне и званичне – научне. Сва три посла су везана за самоисцелитељске снаге које  су у нама. Прва два посла су посебно везана за здрав живот. Наравно да нема ни лечења без здравог живота. Шта значи живети здраво?

Мислим да су наше баке које су у народу видарке и народни доктори ту да нам одмах кажу и покажу шта И како радити када је у питању здрав живот.

У народима углавном постоји практично уверење које је један филозофски став о животу и које каже да је умереност најбоља. Златна средина је мудрост живљења. Упознај самога себе, а онда нађи меру. Бити умерен, одмерен, врло често важи за човека који је постојан, племенит, зна да се постави и према себи и према другоме. Три пута мери, једном сеци; старије је јутро од вечери, умерено стрпљив, промишљен, срчан, умерен у јелу, пићу, са женама, умерен у раду, умерен са људима у послу и разговору… То не значи да је он аутомат и као на дугме. То је напросто један животни став и равнотежа коју човек гаји у себи, а коју је понео од малих ногу – прво из куће. Каже се да је добро домаће васпитање најбоља припрема за живот. Човек се познаје по свом домаћем васпитању и када га има, он је обично поштован, искрено цењен, има ауторитета међу другима, а наравно, прво је за себе ауторитет – учитељ самом  себи, али и ђак самом себи. Науке о домаћем васпитању су нарочито гајили стари народи који су развијали своју културу, уметност, а то је најпре грчка стара цивилизација. Свака породица има једну своју малу науку о васпитању, малу књигу, која је у неким продицама комедија, у неким фарса, у неким је пак трагедија, а у неким приручник за поуку другима.Та етика кућног васпитања, домаћи морал, негује се од настанка једног народа.

У основи сви народи имају исти морал и слично домаће васпитање. Финесе и специфичности по којима се разликују ствар су културолошких и дубљих социопсихолошких и историјских разлика. У основи домаће васпитање има опште циљеве који се односе на подмладак, у смислу да млад човек буде добар човек, одговоран, душеван, радан, да поштује друге људе, да буде искрен, поштен. У ово најновије време, кућно васпитање у наше време ,можда,и у проблему, а истина јесте да шта понесеш из куће то ти бива у животу.

У патријархалном друштву отац је одређен као ауторитет и глава породице, а мајка је та која је одређена за негу и одржавање породице.  Симболично, и у шали, каже се да је отац глава породице, а мајка врат, па куд врат окрене ту глава гледа. Но, уистину, на мајци је садржај кућног васпитања, а на оцу границе кућног васпитања.

(Свака од ових мисли може да се преточи у питање, на које потом тражимо одговор…)

Објављено у 228.броју Соколачких новина (јул-август 2017.)

Постави одговор