Осамдесеттрогодишњи Сокочанин Раде Савић: Развојем привреде и отварањем нових радних мјеста зауставио би се одлазак младих

Припремила: Јелена Маринковић

Прије нешто више од три вијека у мјесту Птич, у близини Подгорице,  живио је човјек по имену Сава Дујовић. У то вријеме неријетко се дешавало да се међусобне несугласице заврше убиством. Урадивши  такво дјело, из страха од освете, Сава је био приморан да напусти Црну Гору. Побјегао је и настанио се у селу Вранеши, код Соколовића. Ту се оженио, осамосталио и стекао свој посјед. Имао је три сина, које су често називали „Савини синови“, те је отуда потекла лоза Савића. Четврто кољено, потомак једног Савиног сина, је јунак наше приче – Раде Савић.

Овај осамдесеттрогодишњак током свог живота остварио је успјешан и богат радни вијек. Био је стручњак за финансије, а меморија га добро служи и у позним годинама. Провео је 44 године радећи углавном на руководећим позицијама у некада изузетно успјешним фирмама на подручју општине Соколац, а једно вријеме је био и вршилац дужности гувернера Народне банке Републике Српске. Поред пословног, остварио је богат приватни живот. У мјесецу јулу ове године, прославио је 65 година брака.

Рођен у Соколовићима

Раде Савић је рођен 1934. године у селу Вранеши, у центру  соколачке мјесне  заједнице Соколовићи. Радне навике је стекао још као дијете. Помагао је оцу на имању све до почетка Другог свјетског рата, када је отишао у избјеглиштво.

– У току рата успио сам да научим да читам и пишем, а тек по завршетку рата, када сам се вратио у родно село, кренуо сам у школу. Успио сам да за три године завршим четири разреда. Познато је да је послије тог рата било мало школованих људи и да је била несташица радне снаге у државним институцијама. Одмах по завршетку та четири разреда, предсједник општине Соколовићи дошао је код мог оца тражећи да радим у општини. Пошто се радни стаж признавао тек од петнаесте године живота, у моју радну књижицу није уписано осам мјесеци, колико ме је дијелило од петнаестог рођендана. Ту сам остао три мјесеца, након чега ме по задатку шаљу да радим у Среском Народном одбору у Сокоцу. Пошто је било  веома  мало  оспособљених за  рачуноводствене послове, тадашње руководство Среза упутило ме у Брчко на књиговодствено – банкарски курс. По повратку са курса распоређен сам да радим у Среском задружном савезу у Сокоцу и са шеснаест година постао сам шеф једног одјела – казао је Раде.

„За добар брак потребно узајамно поштовање и брига о потомцима“

Након тога, почео је да ради у Земљорадничкој задрузи у Соколовићима, што му је одговарало, да имање и кућа не трпе. Као шеф рачуноводства остао је у Соколовићима до 1961. године, када је прешао да ради у Земљорадничку задругу Соколац.

– Та соколачка задруга била је међу најјачим у БиХ. Било је то вријеме када су   Гласиначко и Лубурић поље били засијани  разним житарицама, кромпиром, а имали смо и фарму крава и оваца. Међутим, седамдесетих година долази до обједињавања пољопривредне трговине и угоститељста, када смо се укључили као посебна радна организација у УПИ Сарајево. У нашем саставу имали смо пољопривреду, прехрамбену индустрију, клаоницу, угоститељство, трговину, сарадњу са кооперантима, чиме смо покривали све потребе становништва. Ту сам радио као главни директор – присјећа се овај старина.

По истеку мандата радио је као помоћник директора за немедицинске послове у Психијатријској болници Соколац. Након тога, радио је као начелник Одјељења за привреду и финансије, а био је и предсједник Извршног одбора Скупштине општине Соколац. Радни стаж је стекао и као комерцијални директор Радне организације  „Романија“. Од 1988. до 1996. године обављао је посао директора службе друштвеног књиговодства (СДК), филијале у Сокоцу.

– Када је почео рат, формирана је Служба за платни промет у РС. Обиман посао ме је дочекао. Почетком рата Република Српска је остала без Народне банке( СДК-а)и свих значајних државних институција. Пошто је у Сокоцу постојала филијала, добио сам задатак од тадашње Владе РС да формирам централу службе за платни промет, гдје ће се обављати послови Народне банке, те сам једно вријеме био вршилац дужности гувернера Народне банке РС, док није прешла у Бању Луку – испричао је Савић.

Одлазак у пензију

Првог дана, мјесеца октобра, 1996. године, Раде Савић је отишао у пензију са пуне 44 године радног стажа, од којих је 42 године провео радећи на разним руководећим позицијама. Током стицања богате пословне каријере, његово образовање, а ни породични живот нису запостављени. Иако је почео да ради након само четири разреда основне школе, успио је да заврши свих осам разреда, потом средњу школу, као и први, други и трећи степен Економског факултета. Викендима и за вријеме годишњих одмора посвећивао се имању, а успио је да оснује породицу, те је ове године прославио 65 година брака.

– Оженио сам се рано,  са навршених осамнаест година. Са супругом Митром стекао сам двоје дјеце, Мирослава и Снежану, а од њих смо добили четворо унучади. Од рођења нашег првог унука, сваке године, 15. јула, организујемо окупљање и славље у Соколовићима. Ове године смо имали више повода за прославу. Поред годишњице нашег брака, обиљежили смо 35 година брака нашег сина, унуков рођендан, те најрадоснији догађај који човјек може да доживи у свом животу, а то је рођење нашег првог праунука Вукашина – рекао је Савић.

Он сматра да је за добар брак потребно узајамно поштовање и брига о потомцима, те је управо на таквим начелима изградио своју породицу.

– У сваком браку постоје размирице и проблеми. Не кријем да тога није било код нас, али договором се све може ријешити. Пошто смо радили супруга и ја, није било лако подизати дјецу. Међутим, увијек смо водили рачуна о њиховом одрастању и школовању, а они су то пренијели на своју дјецу, тако да се морам похвалити да су сви данас факултетски образовани. Када све саберем, задовољан сам својим животом и браком, који још увијек траје. Вријеме брзо лети, просто не могу да вјерујем да је толико година иза нас – каже наш саговорник.

Данас, док троши девету деценију живота, може се похвалити меморијом која га још увијек одлично служи. Како је Рада одувијек привлачила област финансија и рачуноводства, није изненађујуће што је у ширим круговима владало мишљење да је био најбољи стручњк за финансије. Иако је одавно у пензији, никада се није у потпуности одрекао посла, тако да тренутно ради као судски вјештак за финансије. Узимајући у обзир чињеницу да је његова виталност у позним годинама на завидном нивоу, обавља послове на имању у Вранешима, гдје, како каже, воће успијева боље него у било ком дијелу општине Соколац.

Из рубрике „Лица Романије“ – Соколачке новине број 228 /јул-август 2017./

– Моја кућа се налази на 1.105 метара надморске висине, вјероватно то доприноси добром узгоју воћа. Тренутно на нашем имању имамо шљиве, јабуке, крушке, вишње, трешње, орахе, кајсије и још много тога другог. У Вранешима је увијек било двадесет пет кућа, с тим што се број становника мијењао. Шездесетих година у селу је живјело 130 становника, али, нажалост, усљед миграција и разних немилих догађаја, данас их има само шест. Да нема развијене механизације и да је неопходна већа људска снага, све би то било запуштено – коментарише Савић.

Проблем исељавања из РС

Поред тога што људи одлазе са села, он тврди да је проблем и исељавање из читаве државе, што је данак неразвијене привреде и незапослености. Сматра да је прије рата живот био много лакши и бољи у поређењу са  данашњим временом. Ипак, не губи вјеру у будућност, која, како рече, остаје на младима.

– Мислим да је у нашој општини велики број неожењених и неудатих младих суграђана. Апелујем да ступају у бракове што више и да се множе, а на надлежне да поведу рачуна о развоју привреде и обезбјеђењу нових радних мјеста. Само  тако би се зауставио одлазак младих људи са овог простора. Ипак, треба да вјерујемо у боље сутра – за крај је поручио наш саговорник, стручњак за финансије, који оствареним пословним и породичним животом може да буде примјер свим генерацијама.