Протојереј ставрофор Борис Бандука: У срцу ћу носити овај град, храм и дивни народ Сокоца

Припремила: Јелена Маринковић

0

У Цркви Светог пророка Илије, служењем свете литургије, након нешто више од дванаест година духовног дјеловања у Сокоцу, протојереј ставрофор Борис Бандука крајем мјесеца августа, опростио се са вјерницима.

Вијест да је отац Борис добио премјештај у Требиње, растужила је све присутне. На лицима вјерника, уз покоју сузу, примјетно је било и задовољство јер су имали част да их вјери и љубави према Богу учи управо он.

Као што смо навикли од досадашњег старјешине Храма Светог пророка Илије, протојереја ставрофора Бориса Бандуке, његова бесједа је побудила пажњу присутних и изазвала топле емоције. Иако је, како рече духовник, са резервом прихватио дужност да дође у наш мали град, на ново мјесто службе Богу, никада неће заборавити како су га срдачно прихватили Романијци.

– Дошао је дан да се опростим са парохијом и вама, драги грађани. Одлазим са надом да сам нешто учинио током свог деценијског боравка у Сокоцу. Хвала вам, браћо и сестре, на свему што сам проживио са вама. Моја дужност као свештеника је била да дијелим са вама и добро и лоше, да се веселим када се ви веселите и да тугујем када и ви тугујете. То је дужност сваког грађанина, па и нас свештеника, који смо по благослову владика распоређени по парохијама да бринемо о душама људи. Оно што је важно јесте да ми као свештеници и ви као народ Божији, будемо људи који ће увијек једни друге вољети, поштовати и осјећати као своје ближње. Идем на нову дужност, али у срцу ћу носити овај град, храм и народ Сокоца. Нека је срећно и благословено вријеме које је пред нама, да будете живи и здрави на много љета и година, да се виђамо и долазимо једни другима. Не одлазим да се не вратим, увијек ћу долазити и посјећивати Соколац – дрхтавим гласом обратио се отац Борис.

Борис Бандука је рођен 1977. године у Хаџићима, гдје је завршио основну школу. Одрастао је у вјерујућој породици, тако да је још од малих ногу знао да ће његов животни позив бити свештенички. Иако је у вријеме његовог дјетињства црква била у тешком положају, Борис је са дједом, који је био црквењак, одлазио редовно на службе. Рано је заволио те навике, па је, по завршетку основне, похађао Богословску школу на Цетињу. Дипломирао је на Богословском факултету у Фочи, а свештенички пут започео је као парох какањски.

Из рубрике „Лица Романије“ – Соколачке новине број 229 /септембар 2017./

„Са народом Романије провели смо дивних дванаест година“

– Послије рата, у веома тешким условима, са непуне двадесет двије године био сам парох у Какњу. Сада као зрео човјек не знам да ли бих прихватио ту дужност. Било је то незавидно вријеме, те сам ту остао двије године. Потом сам био парох зенички, гдје сам се задржао четири године. У Соколац сам дошао као парох 2005. године, а касније сам обављао дужност секретара и замјеника блаженопчившег митрополита Николаја. Када је прота Милорад Љубинац отишао у пензију, постао сам старјешина Храма Светог пророка Илије. Моја породица се овдје навикла, дјеца су одрастала, стекла пријатеље и са народом Романије провели смо дивних дванаест година – рекао је Бандука.

Отац Борис се присјетио како је изгледао његов први сусрет са Сокоцем и додао како није било пријатно чути да из већег мјеста прелази у један мали и по хладноћи препознатљив крај.

– Чињеница је да је Зеница за Соколац велики град, али охрабрујуће је било што сам распоређен у мјесто гдје је већинско српско становништво. Дјеца су била мала, а ја млађи, и, пун ентузијазма, почео сам рад у Сокоцу, што је била жеља епископа. На сваког човјека који промијени животну средину, први утисак остављају људи. Овдје је народ добар и срдачан, а из личног искуства могу да потврдим да када те једном прихвате као свог, они ће те заувијек доживљавати као рођеног Романијца – испричао је Бандука.

Велика помоћ и подршка свештенства општине Соколац

У првим годинама по доласку, много се радило, а у послу је имао велику помоћ и подршку од свештенства општине Соколац, уз које се, како каже, лако привикао и за кратко вријеме осјећао као код своје куће.

– Овдје сам затекао братско јединство, гдје су старије проте и млађи свештеници увијек били спремни да пруже руку пријатељства. Не бих желио да некога посебно издвајам, али некако од самог почетка до данас, отац Златко Богдановић је био тај кога цијела моја породица доживљава као кућног пријатеља и члана породице. Он ће то сигурно остати и у будућности, без обзира што нас животне околности раздвајају одводећи моју породицу у нову средину. Увијек сам се трудио да са свештеницима и становницима Сокоца његујем братске, људске и искрене односе, јер се само тако може створити здрава заједница – сматра отац Борис.

„Соколац ће остати мој град, у који ћу се враћати са посебним емоцијама“

Овај, како и сам себе доживљава-Сокочанин, током свог деценијског дјеловања оставио је дубок траг како у срцима људи, тако и у порти Храма Романијске Лазарице. Уљепшана црквена порта постала је једно од најпријатнијих мјеста окупљања многих становника нашег града, а свој кутак добили су и соколачки малишани.

– Покушао сам да створим простор у који ће људи долазити и када нису само празници и молитве, простор у којем ће се осјећати љепота којом зрачи Храм Светог пророка Илије. Једном сам чуо мудру изреку: Ако хоћеш да знаш какви су људи у неком мјесту, отиђи им на гробља и у простор око цркве. Пошто сам се осјећао као становник овог града, настојао сам да тај простор око цркве буде заправо огледало цијелог мјеста. Приоритет су били и свештенички станови. Радили смо на томе да се обезбиједе пристојни услови за свештеничке породице које по благослову владика добијају премјештај у Соколац – додао је он.

Локална заједница препознала значај цркве

Протојереј ставрофор Борис Бандука истакао је да је локална заједница препознала значај најстарије соколачке богомоље, значај цркве и православне вјере уопште, те је несебично пружала подршку свештенству.

– Све што смо постигли и унаприједили, успјели смо захваљујући општини Соколац. Морам да нагласим да су власти, претходне и садашње, увијек пружале подршку и олакшавале рад свештенству. Сви ми морамо бити људи, прије свега. Не смијемо гледати једни друге према политичкој опредијељености, већ према томе колико је ко човјек и каква су његова дјела. Требало би да се оградимо од лажи и дволичности и живимо по божијим заповијестима. Ја сам се трудио да све оно што осјећам у овој предивној порти пренесем на друге, а колико сам успио у томе, нека други суде – казао је отац Борис.

Нова дужност у Требињу

Он сада одлази на нову дужност у Требиње, и, нада се, да ће се привићи на другачију климу. Нашаливши се каже, када пожели снијег и зиму, врло радо ће доћи у Соколац.

– Битно је да, када одлазимо из неког мјеста, будемо сигурни да се имамо гдје вратити, да у нашој души осјећамо жељу да видимо људе са којим смо провели један дио живота, а још битније да осјећамо да исти ти људи желе нас да виде. Ми свештеници никада не знамо гдје ће нас пут одвести, по благослову епископа живимо и адаптирамо се. Ако у Требињу успијем оно што сам овдје, бићу задовољан – додао је Бандука.

Протојереј ставрофор Борис Бандука за крај је својим суграђанима, народу Сокоца, поручио да остану добри људи и да не забораве да им је неизмјерно захвалан за све што су му пружили.

– Добри народе, желим вам добро здравље и срећу. Нека овај град, уз божији благослов, дочекује само добро у будућности и нека се усаврши. Хвала мојим сарадницима и вјерницима, у моје, и у име моје породице, за све лијепе године што сте ми пружили. Ако сам некада свјесно или несвјесно некога увриједио, нека ми опрости. Ово није мој опроштај заувијек; Соколац ће остати мој град, у који ћу се враћати са посебним емоцијама и задовољством кад год ми се укаже прилика – за крај разговора казао је отац Борис.

Живот је непредвидив, може да нас одведе у различите градове, државе, па чак и континенте. Али, оно што остане у сваком човјеку је веза са најближима и пријатељима, која је нераскидива. Протојереј ставрофор Борис Бандука својим радом остварио је управо такву везу са нама, зато ће га Соколац дуго памтити и осјећати као свог, те са радошћу дочекивати сваку његову посјету.