(Не)задовољство статусом: Да ли ће Бањалука бити затечена петицијом са истока РС?

Аутор: Саша Бижић

0

Очекујете да ће кампања уочи парламентарних и предсједничких избора у Републици Српској, предвиђених за 7. октобар, бити веома предвидљива, са реториком власти о „издајничкој опозицији“ и паролама Савеза за промјене о „лоповском режиму“?

Наравно, овакав вокабулар испуниће добар дио јавних наступа страначких лидера из оба блока у РС. Међутим, испод површине мале баре овдашње политичке сцене, пуне крокодила, назире се готово заборављена тема која би у наредним мјесецима могла да заузме значајан простор у телевизијским причаоницама и на друштвеним мрежама, али и у кафанским расправама. Ријеч је о односу западног и источног дијела РС или, прецизније, о незадовољству на истоку због раширеног увјерења о запостављености и стагнацији овог сегмента Српске.

Проф. др Драго Вуковић, социолог и професор Универзитета у Источном Сарајеву, сматра да је „дефинитивно јасно да политика у БиХ, па и у РС, почива на конфликтима“. Он додаје да се „производња непријатеља, издајника, страха и лажног патриотизма, дакле лажне хране, показала као продуктиван политички посао, посебно за одржавање власти ради власти, што је основна политичка стратегија и позиције и опозиције.“

– У том контексту, свакако се исток и запад у РС узимају као критеријум добре и лоше политике. Од стварања РС, тај објективан проблем (не)развијености у географском смислу служио је као важан критеријум борбе за власт. И прије рата су се Бањалучани бунили против превелике доминације Сарајлија, а послије стварања РС – Паљана. Политика г. Додика успјела је да тај проблем пресели само у времена избора, јер су све полуге републичке власти пренесене у Бањалуку. Конфликти су такве природе да је један начелник општине из источног дијела РС одбио да прими средства за подстицај развоја неразвијених, како би доказао лојалност и оданост својој партији – каже Вуковић.

Фонд рјешава све, вјерује власт

Као једини амбициознији покушај актуелне власти у РС да преиспита разлоге за незадовољство грађана који живе источно од Брчког, може се поменути формирање Фонда за развој источног дијела РС 2007. године. Иако је у почетном периоду свака активност овог тијела била промовисана на сва звона, након 2012. године прича о улагањима помоћу тог механизма напрасно је утихнула, могуће и због чињенице да Фонд, формиран у оквиру Инвестиционо-развојне банке РС, од тада нема посебног директора. Међутим, ако је судити по званичним подацима ИРБ-а, све и даље функционише. Према овом извору, чије се тврдње на истоку често оспоравају – до сада је 1 387 пословних субјеката добило укупно 218,2 милиона КМ, при чему су током 2017. године за 144 фирме из источног дијела одобрени кредити у износу од 22,7 милиона КМ.

Наш саговорник објашњава да „велике разлике у развијености, проблеми исељавања и слично, нису никада били у средишту политике власти, а нажалост ни опозиције.“

– Мислим да су те разлике само добар повод за политичке конфликте, без жеље да се такви проблеми успјешније рјешавају. Децентрализација власти и озбиљна улагања у неразвијеније дијелове РС једини су пут превазилажења ових проблема – закључује Вуковић, уз констатацију да „остаје да се види да ли ће се то десити након избора 2018. године, али да није оптимиста у том погледу.“

У Бањалуци, која је у критичким резонима неријетко означена као носилац централизма и егоизма, релација запад – исток најчешће се третира као одавно апсолвиран проблем, још од времена разлаза Биљане Плавшић са СДС-ом 1997. године. Међутим, ако је судити по низу сигнала, изгледа да уопште није тако.

У новијем периоду, прашину са овог питања обрисао је Рајко Дукић, вишедеценијски директор „Боксита“ из Милића и неприкосновени господар Бирча. Ако ни због чега другог, власт РС морала би да пажљиво саслуша шта Дукић поручује имајући у виду његову репутацију личности са непогрешивим инстиктом за смјене политичких гарнитура и властита престројавања на том трагу. Контроверзни први човјек „Боксита“, који је прешао пут од локалног ауторитета у периоду комунизма, преко десне руке Радована Караџића, до главног регионалног ослонца Милорада Додика, огласио се уочи Нове 2018. године симптоматичним говором на скупштини Подручне привредне коморе Бијељина.

Ма шта ко мислио о њему, мора се признати да је овај „капиталац“ озбиљно поткријепио сопствено излагање. Кренуо је од податка да исток РС, по површини и броју становника, јесте мањи у односу на запад, јер му припада 31 од 64 општине у Српској, на 45,38 одсто укупне површине Републике, са 446 062 становника или 38,11 процената у комплетној популацији ентитета.

А онда је, позивајући се на исти такав, конкретан језик бројева, поручио да је источни дио, иако изразито богатији по природним ресурсима, наглашено сиромашнији, што се тиче животног стандарда људи. Таква диспропорција је, сматра он, посебно присутна у електроенергетском сектору, па то илуструје податком да је, од инсталисаних мегавата у хидроцентралама и термоелектранама, 74,4 одсто на истоку, а 25,6 процената на западу. Дукић је нарочито огорчен када помиње програм изградње ауто-путева у РС, означавајући га као примјер драстичног запостављања источног дијела. Колико се детаљно припремио за овај иступ, показује и педантно пребројавање водећих републичких званичника од настанка Српске до данас.

– Од 40 чланова Сената, пет је из источног дијела. Од осам предсједника Републике, један је био из источнога дијела. Од шест предсједника Народне скупштине, један је био из источног дијела. Од девет премијера, ниједан није из источног дијела. Од 149 министара, 33 је из источног дијела. Нема нико из источног дијела на челу агенција, као и значајнијих јавних предузећа – поентирао је Дукић.

Да се не шали, потврдио је двије седмице касније, уочи Српске нове године, саркастичним отвореним писмом Жељки Цвијановић у којем је опет указао на неравноправан третман у планираној мрежи (ауто)путева. Оне који у старту одбацују његове тезе – уз запажање да је могуће да је директор „Боксита“ рекао исправну ствар, али да је то дошло од погрешног човјека – ускоро би могла да затекне неспремне на реакцију једна (не)очекивана иницијатива.

Наиме, у току је прикупљање потписа за петицију која ће бити упућена предсједнику и премијеру РС, као и првом човјеку парламента Српске. Око иницијативе су окупљени, како се наводи, посланици, представници локалних органа власти и припадници привредних и друштвених структура са истока РС. Читава замисао, истичу покретачи, има надпартијски карактер и излази из оквира поларизације на власт и опозицију са републичког нивоа.

– Маћехински однос и сиромаштво, као и недостатак перспективе, односно изгледа за бољи живот, подстакли су и подстичу исељавање и пад наталитета, због чега се и те како, дугорочно гледано, доводи у питање цјеловитост, па и опстанак РС – наводи се у петицији.

Језгро овог подухвата је у Источном Сарајеву, а од Додика, Цвијановићеве и Чубриловића биће затражено да као приоритете третирају „седам пројеката, кључних за о(п)станак становништва на овом простору“, при чему се још не прецизира о чему је ријеч. Али, зато се јасно помиње шта ће бити ако не буде позитивног одговора из Бањалуке на ове захтјеве.

– У противном, за даљи нежељени развој догађаја, односно процеса, били би искључиво одговорни ви, а не ми или народ, у чије име се обраћамо – закључује се у петицији.

Какав „нежељени развој догађаја“ је у питању, тешко ће докучити на адресама којима ће ускоро бити упућен овај апел, јер нису примијетили ништа необично у томе да су се три прошлогодишње најозбиљније „буне против дахија“ у РС догодиле управо на истоку – у шумским газдинствима на Сокоцу и у Чајничу, те у болници у Зворнику. Ако се томе дода сага са „Алумином“ и потенцијална неконтролисана ситуација у овом систему у којем се обрће велики новац – што је до сада било мамац за разне лихваре, али је и одржавало у животу читаво Подриње – није искључено да све крене према сценарију који је још прије 10 година најавио Драган Ђокановић.

За оне који не знају, ријеч је о човјеку који је још 1990. ушао у политику као предсједник Демократске странке федералиста. Када је почео рат, постао је члан Владе РС и близак сарадник Радована Караџића и осталих тадашњих лидера Српске, о чему је не тако давно објавио упечатљиве мемоаре. Углавном, Ђокановић је непосредно након другог Додиковог доласка на власт постао његов оштар критичар, и то управо са позиција „одбране“ истока од запада у РС. Године 2008. то је кулминирало приједлогом новог устава БиХ, у којем се Ђокановић заложио за преуређење РС у федерацију Источне и Западне Српске, мада је, без обзира на овај термин, више била ријеч о веома лабавом савезу са минималним бројем заједничких функција.

Док се од обичних смртника из источног дијела РС у неформалним разговорима неријетко може чути гунђање, па и огорченост са овим предзнаком, најекспониранији политичари између Бијељине и Требиња, чак и они који су били на ивици „сецесионизма“, углавном су нашли друге дневно-политичке и интересне преокупације – од Здравка Крсмановића и Миће Мићића, преко Сташе Кошарца и Зорана Стевановића, до Мирка Шаровића или Милице Марковић.

Изузетак је Хаџи Јован Митровић, својевремено најутицајнија фигура у Зворнику. Он је и даље на фону за који је карактеристична једна жестока изјава, прије читаве деценије.

– Оно што данас запад ради истоку у РС, то на овим просторима нису чинили ни Турци током њихове владавине – рекао је тада Митровић.

Ироничним преокретом, као актери главног развојног пројекта, од којег у источном дијелу Српске сви имају велика очекивања, ауто-пута Београд – Сарајево, сада се помињу баш „Османлије“. Па, нека послије нико не буде изненађен ако невоље крену у смјеру супротном од оног из епске поезије – стварни друмови на истоку РС пожељеће Турака, а њих бити хоће. Уз све мање менталних и емоционалних „саобраћајница“ према западном дијелу Републике.