На младом фудбалском стаблу (ФСРС) у тешким годинама почеше расти чврсте фудбалске гране, подручни савези. Први подручни савез никао је у Градишци, 14. јуна 1993. када је одржана оснивачка скупштина Фудбалског савеза који ће добити име ФС Градишка.

Била је то прва обнова једног фудбалског савеза на простору Републике Српске. Ђоко Старчевић, угледни медицински и фудбалски радник, врстан спортски новинар изабран је за предсједника Фудбалског савеза Градишка. Изабрани су и органи савеза. Послије оснивања ФСРС ово је био други велики подстицај обнављања фудбала на простору Републике Српске.

Оснивање осталих подсавеза ишло је ланчано – рођени су: Сарајевско-романијски подсавез, Бијељински, Бањалучки, Приједорски, Добојски и Требињски… Фудбал се диже у пламену рата; диже се као феникс из пепела, поново незадрживо осваја наше крајеве.

КРЕЋЕ И РАДНИК

У Бијељини се фудбал играо и у пламену Првог свјетског рата. Обновљен је и рад тадашњих клубова 1919. године. Затим су дошле лијепе фудбалске године, до 1941.када се поново гаси. Па опет након ослобођења земље (1945) ново рађање фудбала у Бијељини и тако све до краја 20. вијека. У вртлогу грађанског рата, Радник се поново рађа (22. августа 1993). Тада је изабран извршни одбор клуба.

За предсједника је поново изабран Дамјан Пајић. Фудбалску екипу су чинили млади и стари играчи. Стучни штаб предводио је Дика Јовановић. Из иностранства се вратио професор Растко Радовановић, он кординира рад свих тренера у клубу. Изграђен је још један фудбалски терен и у том тренутку Радник има три терена. Извршени су и радови на трибинама и санацији свлачионица.

Клуб стаје на своје ноге и ослања се на властите снаге, на пионире, јунире и сениоре. У Бијељини се фудбал поново игра, прво ревијално, па у Купу Српске и најзад у првенству. То је подстрек за фудбалску Семберију која је прошарана фудбалским клубовима, са традицијом и поносом.