Академик проф. др Љубомир Зуковић, један од истакнутих српских интелектуалаца с краја 20. и почетка 21. вијека, био је међу креаторима Републике Српске, која се рађала на крају стољећа у коме је српски народ, у пет ратова, дао око три милиона жртава.

У тој јединственој епопеји, послије вишестраначких избора 1990. године, српски народ у БиХ је почео стварати своје институције по којима се препознаје. Академик Зуковић је младој држави дао име и о томе написао читаву књигу. Дакле, Република Српска је рођена!

ФУДБАЛ – РОЂЕН У РАТНОМ ВИХОРУ

Три године прије званичног рођења Републике Српске, почеле су да се рађају њене спортске институције. Све је кренуло од фудбала, најпопуларнијег спорта у нашим крајевима, али и у читавом свијету. Идеју да се формира Фудбалски савез Српске Републике (тако се тада звала) дао је управо Љубомир Зуковић, који се налазио на челу Министарства за образовање, културу, вјере и физичку културу. Иницијативу министра Зуковића у пракси је слиједио његов замјеник др Грујо Бјековић.

Министар Љубомир Зуковић је такође предложио да се формира Иницијативни одбор чији ће задатак бити да припреми сазивање Оснивачке скупштине.

За предсједника Иницијативног одбора, како је већ речено, изабран је млади фудбалски ентузијаста Родољуб Петковић. Тако су „коцкице” почеле да се слажу и већ тада су они далековиди видјели једну нову, лијепу кућу – Кућу фудбала Републике Српске, чији је идејни творац академик Љубомир Зуковић.

Тако је све почело у пламену рата, када се распала заједничка држава. Фудбал је био и остао звијезда водиља за спорт на нашем простору. Ускоро ће почети да се рађају и остали савези – Боксерски, Кошаркашки, Одбојкашки, Рукометни, Атлетски…

Дјела су нешто по чему се вреднује један човјек, а да бисмо побројали дјела академика Љубомира Зуковића, требала би нам једна цијела књига. Овим поводом, и овом приликом, у први план истичемо његов допринос афирмацији фудбала и спорта уопште у Републици Српској подсјећајући само на оно најбитније из живота овог истакнутог интелектуалца.

Љубомир Зуковић (5. март 1937. Глибаћи Пљевља). Студирао је на Филозофском и Филолошком факултету у Београду (Одсек за историју југословенске и светске књижевности), гдје је дипломирао 1961. године. На истом факултету је завршио и постдипломске студије, октобра 1963. године, одбранивши магистарски рад Вуков певач, старац Милија. На позив тадашњег шефа Одсјека за историју југословенске књижевности и српскохрватског језика Филозофског факултета у Сарајеву, проф. др Салка Назечића, ангажован је за асистента за Народну књижевност.

Народна (или усмена) књижевност је област његових проучавања још од студија и затим за све вријеме рада и дјеловања у науци и на универзитету. Докторску дисертацију Вукови сарадници из Црне Горе одбранио је на Филолошком факултету у Београду. Потом је као гост-доцент, школске 1972–73. године предавао Историју српске књижевности на Славистичкој катедри Универзитета у Манхајму. На матичном факултету, на коме је биран за ванредног, а потом за редовног професора, двије године (1973/74. и 1974/75) обављао је и дужност продекана за наставу. Исто толико био је и предсједник Републичког друштва наставника српскохрватског језика и југословенске књижевности. Предавања из Историје југословенске књижевности држао је у Манхајму, Хајделбергу, Инсбруку, Ерлангену и Дармштату. Учествовао је на научним скуповима у нашој земљи и иностранству.

Послије првих вишестраначких избора именован је за замјеника министра за образовање, науку, културу и физичку културу у Влади тадашње СР БиХ, и на тој је дужности био све до избијања грађанског рата. Од почетка рата па до краја 1995. налазио се на дужности министра за образовање, науку, културу и спорт у Влади Републике Српске, а све до издвајања Министарства вјера водио је и послове тог ресора. Потом је биран за министра без портфеља, а истовремено је држао наставу на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.

Од 1998. до краја 2001. био је амбасадор БиХ у Атини. За дописног члана АНУРС изабран је 27. јуна 1997, а за редовног члана 21. јуна 2004. године. За потпредсједника АНУРС изабран је 18. октобра 2004. године. Објавио је велики број монографија, уџбеника и научних радова.

Поред бављења науком, нарочито лијепом књижевношћу, академик Зуковић увијек нађе времена и за спорт. Фудбал му је од раног дјетињства при срцу, а у вријеме писања ове књиге с великим интересовањем је пратио квалификације за Свјетско фудбалско првенство у Бразилу.