Ecclesiam de Glasinac – Археолошка истраживања на Црквини у Бјелосављевићима (6)

Аутори: Александар Јашаревић & Сњежана Антић

Доста је упитно и датовање наушница у 13. вијек на основу новца. У гробу 199 некрополе у Грборезима пронађено је седам новчића кованих у распону од краја 13. до средине 14. вијека. (Ј. Цонтарини 1275–1280., П. Градениго 1289–1311., Ф. Дандало 1328–1339. и монета Тридента кована до 1363).

Дистрибуција тројагодних наушница с филигранским латицама: 1. Црква св. Пантелејмона у Нишу, 2. Црква св. Богородице у Куршумлији, 3. Конопљара, Крушевац, 4. Горњи Ласац, Краљево, 5. Бошњаци, Жупања, 6. Црквина, Бјелосављевићи, 7. Врутци, Сарајево, 8. Чипуљићи, Бугојно, 9. Грборези, 10. Лиштани, 11. Бушко блато, 12. Кучићи, 13. Копривно, 14. Ђеврске, 15. Скрадин, 16. Бискупија, Книн, 17. Црква св. Спаса, 18. Брназе (модификовано према Марић 2009; Бикић 2010).

У другом случају, у гробу 98 у Грборезима, новчић Л. Тиепола (1268–1275) долази заједно с новчићем Ф. Дандола (1328–1339). Такви случајеви упозоравају на одлагање новчића из 12. и 13. вијека у гроб тек у 14. вијеку, што је случај и са новцем из гроба 8 са некрополе у Врутцима код Сарајева. Сви сребрни пиццоли из гроба датовани су од средине 12. до средине 14. вијека. Иста ситуација понавља се и на Маљкову код Сиња. У оставама из Придраге и Липове главице прецизно је датовано одлагање тројагодних наушница почетком 15. вијека.

Што се тиче временског опредељења наушница с три јагоде на подручју Србије, већина аутора их смјешта у период између 12. и 13. вијека, при чему се, рецимо, за наушнице из Ниша претпоставља чак и нешто раније датовање, са прелаза из 11. у 12. вијек. Појава тројагодних наушница с филигранским латицама или латицама од обле жице сразмјерно је ријетка појава на територији Србије и посматра се као културолошки утицај из Византијских занатских центара или пак Русије.

Н. Јакшић сматра да су тројагодне наушнице са западног Балкана производ далматинских златара 14. вијека с употребом и почетком 15. вијека те да су оне као далматинска златарска продукција у великој мјери раширене и на подручју залеђа далматинских градова, односно у крајевима средњовјековне Хрватске, Босне, па и Србије. Такав став формиран је на основу архивских извора из којих је познато да су далматински мајстори својим златарским производима удовољавали потребама босанске властеле. Из описа углавном дознајемо од којег су материјала наушнице биле направљене, а то је најчешће било сребро, позлаћено сребро, рјеђе злато, те да су постојале велике и мале наушнице. Тројагодне наушнице нису једно ставне и заиста је чудно да пописивачи накита нису имали потребу описати изглед тих наушница, као што ће то бити касније.Но, у спису једног дубровачког нотара из 1347. године наушнице су назване и “славенскима” (cercellis de argento slavoneschis).

Налази ван гробова, Црквина

Осим тројагодних наушница, касносредњовјековни слој обиљежавају и остаци тканине. У гробу 9 датованом дубровачким сребрним динаром из 1421. пронађени су и остаци позамантеријских трака, маслинасте боје, с остацима златних нити, док су у дјечјем гробу 19 пронађени само остаци златовеза, тј. овојнице од златних нити. Осим из писаних извора и ликовних приказа, о изгледу и врсти текстила сазнајемо из спорадичних фрагмената који су пронађени приликом археолошких истраживања средњовјековних некропола. Од састава земљишта, дубине укопа, влажности, величине и састава текстила зависи и његова очуваност у археолошком контексту. Тако очуван текстил налазимо на некрополама у Павловцу код Сарајева, Бискупу, Арнаутовићима, Михаљевићима, гробу госта Милутина у Хумском, Гошића-Хану, Влахољу, Билином пољу. Украсне текстилне траке релативно су бројне на некрополи цркве св. Спаса, али су и једна од карактеристика касноготичког слоја на Грборезима код Ливна. Према досадашњим налазима, позамантеријске траке су углавном карактеристика друге половине 14. и раног 15. вијека.

Тканине су у средњем вијеку биле веома цијењена роба и својеврстан статусни симбол. Њихова цијена зависила је од квалитета и финоће материјала од којег је направљена, али и поријекла. Текстил је осим своје функционалне улоге био значајан у оквиру различитих идеолошких и симболичких значења за елиту. Босанска властела у 14–15. вијеку није оскудијевала у новцу и цијена за квалитетне тканине из увоза није представљала проблем, а често су биле и дариване у сврху постизања дипломатских договора и трговачких повластица. Увоз текстила у Босну углавном је ишао преко Дубровачке републике, али је и Венеција имала повластице у трговини тканинама. Но, ипак су Дубровчани имали приоритет у трговини тканинама и њихова је роба постепено потискивала италијанске тканине, посебно венецијанске производе. Чињеница остаје да су италијански градови Вићенца, Верона, Фиренца и Мантова производили далеко квалитетније и финије тканине, које су опет Дубровчани куповали и трговали њима у Балканским земљама.

Жељезне пређице из гробова 18 и 20 биле су функционални дијелови ношње, највјероватније појаса. Правоугаоног, скоро квадратног облика, по својим карактеристикама припадају групи налаза који имају изразито дуг вијек трајања, а по облику и материјалу су непромјенљиве.

У слојевима насипа између гробова пронађена су и два бронзана предмета, ромбоична апликација с перфорацијама и алка. Апликација има своје аналогије међу инвентаром гроба 901 с некрополе око цркве св. Спаса, одређена је као дио појаса и датована у позни средњи вијек, док је алка хронолошки неосјетљив и вишенамјенски предмет.

Једини археолошки покретни предмет из цркве пронађен је уз сјеверни зид наоса, у нивоу првобитног пода. То је жељезни нож са трном за насађивање, који спада у групу вишенамјенских и универзалних предмета и чији се изглед и облик није мијењао кроз стољећа па хронолошки не представља осјетљив објекат. Намијењени су превасходно кућној радиности, али према потреби и у многим другим активностима. Карактеристични су за бројна средњовјековна налазишта, углавном се јављају на утврђењима и у манастирским комплексима.

На некрополи у Бјелосављевићима пронађено је укупно 4 новчића у 4 гроба. Налази из гробова 1 и 9 припадају сребрним дубровачким динарима, док из гроба 47 потиче само половина сребрног новчића који је јако оштећен па с њега није могуће ишчитати појединости. У гробу 30 пронађена је османска сребрна акча, аналогна примјерцима 16. вијека.

У гробу 1 у предјелу лобање пронађен је дубровачки сребрни динар, без сигле. На аверсу је приказ лика св. Влаха с натписом · С · БЛАСИВ · С · РАГВСИИ. На реверсу је приказ Христа у тачкастом обручу, с лијеве стране је монограм ИⱭ, а десно XⱭ. Промјер је 20 мм. Према типологији М. Решетара, спада у тип 31/2 из 1372–1421.

У гробу 9 у предјелу груди пронађен је сребрни дубровачки динар са сиглом (Таб. 2. Г-9). На аверсу испод руке св. Влаха је сигла у облику петокраке звијезде и ознака С БЛАСИВ С РАГВСИИ. На реверсу је приказ Христа у тачкастом обручу, с лијеве стране је монограм ИⱭ, а десно XⱭ. Промјер је 20 мм. Према типологији М. Решетара, спада у тип 15/а из 1421.

Осим веће количине дубровачких динара из 14–15. вијека у оставама, налази овога новца у гробовима су изнимно ријетка појава. Између осталог, ово треба приписати и слабој истражености гробова испод стећака на средњовјековним некрополама. Дубровачки средњовјековни динари у гробовима на територији средњовјековне Босне присутни су као оболи и прилози. Између осталог, пронађени су на некрополама у Бискупима, у једном гробу на Буни, затим на некрополи Миркова коса код Калиновика, Величанима, Подилијаку на Гласинцу, Братунцу и на некрополи Црквина Ружица код Билеће. Нешто већа количина новца са локалитета Павловац потврђује чињеницу да су феудалци стављали у гробове новац који је био већ у оптицају. У раздобљу од 1377. до 1436. године босанска краљевска ковница не кује властити новац, већ по читавој територији, вјероватно у највећој мјери, кола дубровачка монета.