Ecclesiam de Glasinac – Археолошка истраживања на Црквини у Бјелосављевићима (7)

Аутори: Александар Јашаревић & Сњежана Антић

У средњовјековном контексту Гласинац је често био одредница везана за нешто шири простор од самог Гласиначког поља, али првенствено везан за мјеста или особе који су лоцирани на караванским путевима који воде према Гласиначком пољу.

Бјелосављевићи, Црквина – Основа цркве

Гласинац се први пут спомиње у даровници краља Дабише издатој 2. IV 1394. године. Даровница коју је краљ издао поименично непознатом дестинатару сачувана је у препису бискупа Ивана Томка Мрнавића (1580–1639) који је додао у даровницу име свога фиктивног претка, кнеза Гојка Мрнавића. Дабиша је свом властелину даровао Војнићево и Гудељево поље у имотској жупи поред Посушја јер је он, quando venit Paiasit cum Turcis, et depopulatus est Bosnam valde, et stetit in Naglasincis, et destruxit Bosnam, служио краљу тако што је iuuit Nos Turcas mactare.

Већина аутора претпоставља да се ради о препису оригиналне Дабишине даровнице и да је Бискуп Мрнавић имао у својим рукама оригинал документа. У навођењу локације, латински писар је приједлог на у ћирилском облику спојио са именицом Гласинац, испред кога је неоправдано ставио нови латински предлог ин и тиме лоцирао ову битку у На гласинац (in Naglasincis) умјесто на Гласинац. Према томе, тај сукоб се одиграо негдје на Гласиначком пољу код Сокоца, а отворено је питање када се тачно тај сукоб десио и да ли је османски напад тада предводио скопски крајишник Пашајит или лично султан Бајазид, како се то наводи у даровници. Ђ. Тошић је сукоб на Гласинцу довео у везу са ранијим дешавањима почетком 1392, што је описано у даровници краља Дабише војводи Хрвоју Вукчићу од 15. IV 1392. године. С друге стране, П. Анђелић сукоб смјешта на крај 1391. године и такође га доводи у контекст краљеве даровнице војводи Хрвоју. Посљедњу интерпретацију доноси Е. Филиповић који на основу исцрпних анализа односа Босне и Османског царства у вријеме краља Дабише закључује да би се тај сукоб евентуално могао хронолошки смјестити у фебруар или март 1394.

Гласинац се у дубровачким изворима најчешће помиње под правим називом (Гласинац, Гласинациум), али понекад и као Глассинаца, Влассинез, углавном у контексту средњовјековне цркве – усqуе ад еццлесиам ин Гласинац ин Босинам; ад лоцум дицтум еццлесиам де Гласинац; ад Гласинац пенес еццлесиам унам; усqуе ад еццлесиам номинатам Гласинац; усqуе Гласинациум ад еццлесиам.

Као Ђ. Стратимировић, и Ђ. Тошић је Цркву на Гласинцу лоцирао на мјесту Црквина у Бјелосављевићима. Осим цркве, у писаним изворима тога времена спомиње се и вода, извор на Гласинцу ад Гласинац ад аqуам као једна од локација на караванском путу од Дубровника. У изворима се углавном спомињу Власи као посредници у превозу караванске робе у контексту царине на Гласинцу. Значи, у историјском контексту срећемо двије важне одреднице за Гласинац, а то су царина и црква. Археолошко свједочанство о постојању царинарнице није потврђено, док за цркву постоје чврсти аргументи да је то објекат откопан на локалитету Црквина у Бјелосављевићима. О царини, њеном изгледу и организацији имамо мало историјских извора. Интересантно је да је царина на Гласинцу, иако дубоко у територији земље

Павловића, једно вријеме контролисана или била у закупу војводе Сандаља Хранића. Иста ситуација понавља се и са царином у Олову, чији је дио закупљивао Сандаљ Хранић. Давање царина под закуп била је веома честа и уобичајена појава у средњовјековној Босни. Пословања породице Хранић-Косача се касније више не прате у оловској царини. По свему судећи, сукоб Павловића и Косача, који је 1438. године резултирао губитком приморских посједа, и учешће у дријевској царини војводе Радослава Павловића, вјероватно је значио и крај присуства Косача у оловској царини, али и оној на Гласинцу.

Средњовјековна црква на Гласинцу која се тако изричито спомиње у писаним изворима била је сасвим сигурно у непосредној близини царине и као територијални маркер јасно одређена и позиционирана на Гласинцу. Археолошка истраживања потврдила су раније изнијету претпоставку да је на локацији Црквина у Бјелосављевићима постојала црква. Но, и даље је отворено питање да ли је то та црква која се спомиње у писаним изворима. Ископавања на простору цркве указују на то да је објекат највјероватније у 15. вијеку био ван функције, с обзиром на сахрањивање на простору сјеверног зида цркве, чији је један дио био искрчен за сахране. Црква је подигнута у првој половини 14. вијека, највјероватније као задужбина и гробна црква локалног властелина, и око ње се крајем 14. и у раном 15. вијеку почиње формирати велика некропола под стећцима, чије ће трајање ићи све до првих деценија 16. вијека. Могућа је претпоставка да је црква заправо била топоним и једна врста познатог територијалног маркера на Гласинцу, а да се није директно односила на објекат у функцији. С друге стране, можда средњовјековну цркву из писаних извора треба тражити на другој локацији. Још остаје непозната функција објекта на локалитету Миса, на лијевој обали Решетнице у Гласиначком пољу, за коју такође поједини аутори износе мишљење да се ради о црквеном објекту.

Проблем у истраживању сакралног градитељства јест недостатак истих тих објеката на средњовјковној територији земље Павловића. О црквеном градитељству средњовјековне династије Павловића нема изравних података, историјски извори не доносе податке о могућем ктиторству појединих чланова ове моћне властелинске породице. Можда та активност није била тако изражена као код херцега Стјепана, али је сигурно постојала у неком облику. Интересантно ће бити истражити у будућности и могуће постојање “рашког” облика црквеног градитељства на територији Павловића какво је познато у више случајева код херцега Стјепана Косаче. Рашка градитељска традиција, са карактеристичним правоугаоним пјевничким просторима, познато рјешење у цркви у Сопотници, али и цркви св. Стефана у Шћепан пољу, задужбини војводе Сандаља Хранића, сасвим сигурно је утицала и на нека архитектонска рјешења цркава династије Павловић.

Истраживање гробова и погребне праксе на територији средњовјековне земље Павловића јако је скромно, па самим тим није могуће доносити коначне закључке и чињенице на генералном плану у садашњем облику истражености. Одређене закључке тешко је извући чак и из корпуса откривених гробова на некрополи у Бјелосављевићима јер се ради о истраженом броју који је мањи од 10% од укупног броја сахрањених покојника. Погребна пракса дијелом је била условљена и самим тереном. У жупнијим дијеловима територије није било потребе за клесањем гробних јама па су покојници полагани у дубље земљане раке са сандуком или без њега. На некрополи Павловац код Сарајева срећемо гробове у којима су покојници полагани у камене или дрвене саркофаге и ковчеге, појава које је за сада доста особена за овај локалитет у овој регији.

Јединствена појава на некрополи у Бјелосављевићима јест покривање покојника полуоблицама, карактеристика која није евидентирана на другим локалитетима. Социјална стратификација и диференцијација покојника на локалитету се мора узети с резервом јер је добар дио стећака уништен и дислоциран. Но, ипак претпостављамо да је у западном дијелу некрополе током прве половине 15. вијека дошло до подизања монументалних сљемењака, од којих се истичу они клесани из два дијела са правоугаоним постољем у облику сандука и сљеменом набаченим на њега. Квалитетна обрада сљемењака у овом дијелу некрополе можда је била условљена и новом радионицом или клесаром, али несумњиво резервисана за оне имућније и вишег сталежа. Управо у овом дијелу некрополе је лоциран и једини стећак, сљемењак, са натписом. Сви гробови су датовани у 14. и 15. вијек, осим гроба 30, који је на основу османске акче и плитког укопа уз апсиду датован у 16. вијек.