Учитељица у пензији Бранка Фргања: “Сви идеали свијета не вриједе сузе једног дјетета”

Припремила: Бојана Арбиња

У мору лица којих се радо сјећамо, у ходницима тог истог сјећања често сретнемо људе који су нам својом појавом, лијепом ријечју, несебичном љубављу настојали да утисну здраве људске вриједности, онда када смо први пут закорачили у свијет обавеза и одговрности. Једно од тих лица је и лице наше рубрике. Чувени Достојевски је писао: “Сви идеали свијета не вриједе сузе једног дјетета”. Овом реченицом може се описати живот и радни вијек учитељице у пензији Бранке Фргања.

„Предиван је осјећај васпитавати бројне генерације“

У времену кад су се многе вриједности суновратиле наопачке, смјерно и са дозом оптимизма учитељица Бранка се присјетила свог дјетињства. Благим и добрим људима обично бреме живота не бива лако. Тако почиње и ова прича.

Како каже наша саговорница, рођена је у Београду 1948. године, од оца Радивоја и мајке Бранке, која је нажалост преминула на порођају. Наставила је достојно да носи њено име.

– Мајка ми је умрла на порођају, а ја сам остала да живим са оцем. Пошто је мој отац био млад човјек, поново се оженио. Остала сам са баком и дједом, мајчиним родитељима. Када сам кренула у школу имала сам дивну учитељицу. Већ тада сам нашла свог узора из чијег примјера сам завољела овај позив. Одувијек сам знала да ће просвјета бити мој животни избор. Завршила сам Учитељску школу на Убу која је трајала пет година. Пошто сам била стипендиста нашег града, јер је мој отац одавде, по завршетку школе живот ме вратио у Соколац, гдје почињем да радим у селу Кути – истиче Бранка.

Присјетила се лијепих успомена које је вежу за тај период. У разговору нам је рекла да млад човјек у себи носи много ентузијазма и воље, тако да јој није било тешко обављати свој посао најбоље што је знала. У соколачку школу прелази 1975. године.

– Двије године сам радила са припремним одјељењем. У вријеме кад је школа у Жљебовима престала са радом била сам нераспоређена. Отварањем обданишта 1981. године, поново сам почела са радом. С обзиром да сам изабрала позив који сам заиста вољела, рад са дјецом ми никад није представљао терет. Неуморно смо се припремали за приредбе, учили прва слова, читали прве слогове, одлазили на излете. Предиван је осјећај васпитавати бројне генерације. Ништа мање није лијепо бити центар дјечијег свијета и пажње – каже Бранка.

„Треба чувати дијете у себи, учити дјецу и учити од дјеце.“

Поштујући рад и залагање данашњих наставника и учитеља, учитељица Бранка истиче да се много тога промијенило, почевши од васпитања, кућног одгоја, поштовања основних вриједности, па и самог образовања и начина рада са дјецом.

– Свако вријеме је другачије. И људи нису исти. У доба када сам ја предавала у школи знање се више вредновало и имало је своју тежину. Дјеца нису била претрпана обавезама и садржајем, што је данас уобичајена појава. Настојала сам да сваком ђаку посветим једнаку пажњу, јер је свако дијете посебан свијет и човјек за себе. Не знам да ли је то оно што данас недостаје. Чињеница је да живимо у тешком времену, гдје су се позитивне вриједности ставиле у други план. Данас и родитељи и ученици теже петицама, а заборављамо на основну ствар коју треба да их научимо, а то је да буду добри људи. Домаћа задаћа није само рјешавање задатака. Са малим људима треба разговарати, знати их саслушати и усмјерити на прави пут. Да би постали одговорни, одрасли људи, прво морају бити дјеца која ће искусити дружење, игру и несташлуке – казала је Бранка.

Памти лица већине својих ђака

Позитивну енергију, коју само најмлађи могу да пренесу, учитељица Бранка и данас носи у себи. Како каже памти лица већине својих ђака. И данас се једнако радује њиховим успјесима.

– Када сретнем своје ђаке обузме ме велика радост. Већина њих завршавају факултете и израстају у паметне и образоване младе људе. Сваки њихов успјех је и мој успјех. Сваки просвјетни радник треба да допре до душе и ума свог ђака, јер свако од њих је талентован за нешто. Појединци су добри математичари, неко је добар спортиста, неко музичар или сликар. Свако је личност за себе, те заслужује подједнаку шансу да изгради и напредује у свом таленту. Мислим да су учитељи ти који треба да дјеци дају крила која ће их носити током читавог живота – поручила је она.

Сви памтимо пошалице и несташлуке из школских клупа. Бранка се присјетила симпатичног одговора једног ђака, којег се и данас сјећа.

– Питала сам једног дјечака: „Гдје живе мрави?“ Устао је и самоувјерено одговорио: „У судопери.“ И сад чујем њихов жагор и смијех – присјетила се учитељица Бранка.

Активно проводи пензионерске дане

У заслужену пензију отишла је 2008. године, али се ту нису завршиле њене учитељске обавезе. Како каже своје пензионерске дане проводи активно. Увијек нађе времена за дружење и здрав разговор. Своје учитељско знање и вјештину сада преноси својој четворогодишњој унуци.

– Имам двије унуке, старију и млађу. Једна живи у Новом Саду, иде у школу и одличан је ђак. Друга је још мала, има четири године. Њу чувам док су родитељи на послу и уживам у томе. Дружење са дјецом и добрим људима оплемењује човјека – казала је Бранка.

За крај нашег разговора учитељица Бранка нам је пренијела јасну поруку:

– Треба чувати дијете у себи, учити дјецу и учити од дјеце.

Ова задаћа није тешка, а сви смо је помало заборавили извршавати.

Објављено у 235.броју Соколачких новина (април 2018.)