Др Милан Јелић рођен је 26.марта 1956.године у селу Коприва код Модриче. Основну школу завршио је у родном граду, средњу у Добоју, а Економски факултет у Бањалуци, магистрирао је и одбранио докторску дисретацију „Проблеми и модалитети организационо управљачке трансформације предузећа у транзицији”.

Радио је у органима државне управе општине Модрича, био је директор предузећа „28. јун”, а у новембру 1993. именован је за генералног директора Рафинерије уља у Модричи. Тај посао је обављао 13 година. За министра привреде, енергетике и развоја у Влади РС са Милорадом Додиком на челу, изабран је у фебруару 2006.

У младости је био истакнути спортиста, играо је фудбал. Учествовао је у формирању ФС Републике Српске и био његов дуогодишњи председник. Као такав, заједно са најближим сарадницима учинио је много у организационом, управљачкотехничком и сваком другом погледу асоцијацје у Бањалуци и дао снажан значај омасовљавању најпопуларњег спорта Српске.

Приликом реорганизације фудбала у БиХ, 23. маја 2002. године је изабран у трипартитно Предсједнишво ФС БиХ. Тада је позвао све добронамјерне да здраве и честите идеје побиједе осионост политике и, као такав, убрзо постао „алфа и омега” у земљи. Био је миљеник пресједника УЕФА Мишела Платинија који је цијенио све оно што је др Јелић урадио за фудбалски спорт читавог региона.

Др Јелић је 1. октобра 2006. године, као кандидат Странке независних социјалдемократа, на општим изборима, избран за предсједника РС. Предсједник Републике Српске изненада је преминуо 30. септембра 2007. године у 52. години живота, на омиљеном спортском здању, на стадиону Модриче Максима, током рекреације. Данас је тешко ући у круг Рафинерије уља у Модричи када се зна да њега нема тамо да организује, усмјерава и води. Тешко ући у студенски амфитеатар када се зна да њега нема тамо да храбри и учи менаџменту младе студенте. Тешко је ући у Банске дворе када се зна да њега тамо нема да промишља и брани будућност Републике Српске.

Тешко је доћи међу младе на спортске терене кад се зна да тамо њега нема да их надахњуе оптимизмом и вјером у сопствене снаге. Тешко је данас проћи његовом и нашом Требавом када се зна да њега нема тамо да буде њен визионар. Тешко је свим грађанима Републике Српске, а најтеже је неговој породици – мајци Тоди, супрузи Милици, сину Петру, сестрама и браћи. Остаје понос на све оно што је он за само педесет и једну годину живота успио да уради за Републику Српску и Босну и Херцеговину у цјелини. Све што је радио претварао је у успјех коме су се дивили сви добронамјерни људи без обзира на политичка опредјељења.

За такве резултате није био довољан један, него неколико људских живота, није било потребно једно, него неколико људских срца, па зато није могло ни издржати. И када бисмо хтјели, не можемо заборавити његов допринос у борби за стварање, развој и очување Републике Српске. Њене интересе знао је бранити и чувати и као привредник,
и као научни радник, и као посланик у Народној скупштини Републике Српске.

Република Српска била му је и испред и изнад свега. Народ је то знао препознати и цијенити за то га на изборима 1. октобра 2006. године изабрао за свога предсједника, са бројем гласова који ће тешко остварити један кандидат. У свом народу пробудио је вјеру, наду и оптимизам које је знао ширити Републиком Српском, као мало ко прије њега.

Из тога сјемена за само годину дана ницале су нове школе, путеви, мостови, светилишта… У свему томе није било тешко препознати његову енергију и његов стваралачки дух, који су идеја водиља свих грађана Републике Српске. На вијест о његовој смрти занијемила је цијела Република Српска. Највише су погођени послије његове породице они који су га највише вољели и они које је он највише волио, они на којима остаје будућност Републике Српске – наша младост. Не могу да повјерују да је отишао човјек чији је први потез на мјесту председника Републике Српске био да формира Фондацију за стипендирање талентованих ученика и студената у којој су они видјели своју перспективу и јасна политичка и људска опредјељена свога предсједника, али и свога професора.

Не само млади, већ и њихови родитељи и комплетна академска јавност у тој су идеји препознали нови стил политичког руковођења. Незамисливо је колико је Јелићев одлазак тешко пао оним младим који се баве спортом јер он им је био и узор и ослонсц.
Отворио им је простор и пружио могућности и у Одбојкашком и Фудбалском клубу „Оптима” и „Максима” Модрича, и свим спортским клубовима широм Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Незамјенљива је била његова улога организатора фудбалског спорта у Републици Српској и Босни и Херцеговини у цјелини. Знали су то препознати они који су га бирали за предсједника Фудбалског савеза Републике Српске и Босне и Херцеговине и члана Правног комитета како Европске фудбалске федерације тако и Свјетске фудбалске асоциације. За многе је и данас необјашњиво како је успијевао наћи времена за сваког човјека коме је требала његова утјеха и помоћ, за рад у привреди и политици истовремено, за спорт, науку, како је успијевао спојити за многе неспојиво.

Како му је успјело да споји аналитичке, истраживачке и научне радове из области менаџмента и транзиције, радове који су добили високе оцјене стручне и научне јавности са фудбалским утакмицама, политичким скуповима и свакодневном комуникацијом са грађанима Републике Српске без обзира на њихов узраст, националну и религиозну припадност, политичка опредјељења и ставове.

Све то показује његову изузетну ерудицију, стваралачку снагу и енергију коју су препознали најеминенентнији стручњаци бирајући га за: менаџера 2002. године у Републици Српској, менаџера деценије БиХ 2004. године, а годину дана касније додијељено му је признање Еурека Брисел – Орден за стваралаштво, за немјерљив допринос у изградњи порушених мостова међу људима и свеукупан послератни опоравак Босне и Херцеговине.

Њему је, ипак, најдражи био Орден светог Саве првог реда који му је додијелио Свети синод Српске православне цркве и Видовданска повеља његовог родног града. Успио је помирити још двије наизглед неспојиве ствари – космополитизам и локалпатриотизам.

Нико Модричом није ходао, а да је више од њега био Европљанин и космополита у правом смислу те ријечи, Европљанин по политичким опредјељењима и манирима, а Модричанин у срцу и души, по поријеклу и пријатељима, по друговима и комшијама, по солидарности и разумијевању. Сваки његов повратак из европских престоница у његову Модричу, на његову Требаву био је празник. Дошао је да у Модричи остане заувијек, да постане дио прошлости Модриче, али и темељни залог њене будућности, дошао је да вјечно бди над својом Модричом, Требавом, Вучијаком и Посавином, али и шире над цијелом Републиком Српском.

Отишао је у годинама у којима је своме народу и својој земљи још много вриједног могао дати, отишао у годинама у којима ће нам много недостајати. Памтиће се његова дипломатска вјештина, мудрост преговарача, способност визионарства, организациони таленат, али и храброст и чврстина да аргументовано брани постојање и интересе Републике Српске. Но, оно што је радио и урадио до сада чврст је темељ за опстанак Републике Српске и јасан путоказ свима нама. У темеље Републике Српске уградио је све своје способности, уградио је крупне резултате, који ће остати трајна вриједност и који ће се трајно памтити, јер „покољења дјела суде” а тај суд ће сигурно бити – незаборав.

Корачао је брже, сигурније и јаче од свих нас, зато је пред лице божје и стигао раније. Дијелио је срце свима онима који су га тражили, зато га је тако брзо и потрошио. Издало га је на Свјетски дан срца на спортском здању клуба, који је он стварао и много волио.