Море је провод? Хинт: умал не би

Пише: Ања Крсмановић

Први одлазак на море је свима посебно искуство, но можете ли тек замислити ту количину посебности кад дијете од 4 године из ратне Босне први пут крене на море? Сад кад ово пишем питам се како смо се ми усудили проћи Босном кроз градове у сред рата, но то је други пар опанака.

Што би рекао естрадни умјетник Ђус – све је почело овако: Кренули ми из нашег села, подно планина и орлових крила, мало прије првог мрака – што би значило да смо стигли у Подгорицу у ситне сате. Одмарамо у кафани „Краљица ноћи“. Иначе сам јако заборавна особа, али и дан данас се сјећам те кафане и те вечери. Кад затворим очи имам ту слику у глави: На све стране свјетла неонска, све је лијепо, лепршаво. Музика, људи плешу, пјевају и смију се. Ово звучи као сасвим обичан викенд било гдје, међутим у том моменту мени је то било нешто најљепше на свијету што сам видјела. Још увијек и јесте нешто најљепше. Први пут сам видјела људе да се смију. Замислите дијете које дође из средине у којој се само прича о ситуацији на ратиштима, гдје смрт, сузе и туга свакодневница, па то вече је за мене било празник.

Пар година касније када смо ишли на море инсистирала сам да ми се покаже гдје се налази тај еминенти локал и замислите само моје разочарење када се испоставило да је то обична кафанчуга крај вулканизерске радње. И дан данас одбијам да повјерујем да је то то.

Након првог искуства са смијехом и фештом, стижемо и до Јадрана. Субјективни осјећај: пукло море к’о два Сокоца, машала. На плажи – само звијерам около, гледам у брда и запиткујем (под запиткујем више мислим дерњам се као и свако честито чељаде које је шљегло са планине): „А гдје су њима овдје положаји?“ Мајка ме смирује и обуздава, саму себе пита што јој је ово требало уопште, народ око нас сажаљиво посматра. Авиони из Тивта како се укажу на небу, тако и ја кренем да вриштим бомбардовањееее, брат се сепаратише и прави се да нас не познаје, мајка се опет пита што јој је ово требало, народ сажаљиво посматра.

Дани како су текли тако сам се и ја навикавала на ново окружење, на водурину и авионе. На авионе не баш сасвим, те сам добила и надимак Морска свирена (што и није толико страшно у поређењу са надимцима који су ми се давали у годинама које су слиједиле).

Сам повратак кући изгледао је као сцена из неког Кустурициног филма. Путешествије се завршава пребацивањем до Вишеграда, чекањем превоза пар дана и повратком кући у камиону пуном пилади.