Милован Бјелица: Болница у Источном Сарајеву треба да носи име по др Милутину Најдановићу

Пише: Милован Бјелица

За вријеме одбрамбено-отаџбинског рата на подручју данашњег Источног Сарајева формиране су три болнице. Поред болнице у Касиндолу, формирана је Ратна војна болница Коран Пале, Болница Жица и Војна болница главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу. Услови су били тешки и претешки, ратни. Након рата, народу Источног Сарајева и романијског краја остала је једна, болница у Касиндолу. Годинама услови се нису мијењали, ни за пацијенте ни за љекаре. У болници у Источном Сарајеву и даље траје ратно стање.

Када је коначно након силног чекања, занемаривања и одлагања дошла на ред изградња нове модерне болнице у Источном Сарајеву, морамо се сјетити оних по којима би та болница требала да носи име.

Током ратних сукоба бошњачке власти у Сарајеву затварале су, мучиле, протјерале и убиле на хиљаде Срба, а међу њима и више од 460 љекара, и то само зато што су Срби. Ти спискови који се данас могу пронаћи и на интернету скоро сви редом садрже реченицу, “списак није потпун”.

Болница у Источном Сарајеву требала би да носи име баш по једном од тих љекара, страдалих у Сарајеву само зато што су Срби. По проф. др Милутину Најдановићу који је предавао великом броју љекара који и данас лијече грађане Сарајева и Источног Сарајева, али и људе широм свијета, гдје су многи након рата или бјежећи од њега, пронашли свој мир. Предавао је бројним колегама, како на клиникама, тако и у јавном и политичком животу у који је ушао као пензионер. Његов студент био је и први предсједник Републике Српске.

Професор Најдановић свој мир није нашао у граду којем је дао цијело своје биће и научну снагу и енергију.

Свједочења преживјелих љекара, логораша, што је био и он сам, саставио је и записао по сјећању и свједочењима покојни Страхиња Живак, дугогодишњи дописник Вечерњих новости. Он сам је доживио огромну трагедију, игубио је два сина. Захваљујући његовој преданости и снази, данас имамо свједочења преживјелих логораша, списак убијених и протјераних љекара и других становника тадашњег Сарајева. Свједочио је да су највећи дио посла у сaкупљању имена убијених и протјераних љекара и професора са сарајевских клиника обавили академик Мирко Шошић и проф. др Марко Вуковић.

Професор Најдановић био је угледни сарајевски љекар, оснивач Торакалне хирургије, али и један од оснивача Српске демократске странке и посланик СДС-а у првој демократској скупштини СР БиХ. Управо је он прочитао Одлуку о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Предложио је и Момчила Крајишника за предсједника скупштине ријечима: „Ако икога не треба представљати јавности, онда не треба Момчила Крајишника, мада презиме Крајишник асоцира на Босанску Крајину, Момчило Крајишник је досадашњим својим радом постао син свих српских крајина, српског народа у Босни и Херцеговини и цјелокупног српског народа на овим просторима.”

О Милутину Најдановићу сви су имали ријечи хвале, сматрали су га поузданим и умјереним човјеком. Увијек је бирао ријечи приликом обраћања у парламенту, пазио да некога не увриједи, или да не буде схваћен погрешно. Био је ожењен Рикицом Самоковлијом, кћерком нашег писца Исака Самоковлије. Као такав остао је у Сарајеву вјерујући да њега нема нико разлог да дира. Чекао је да му се кћерка породи, радовао се унучадима. Умјесто тога, одвођен је из свог стана, мучен, пребијан, на више локација, чак је кћеркама говорио о људима који су то радили и о мјестима гдје се дешавало. Трећи пут се није вратио. Пронађен је са више простријелних рана на улазу у стадион Кошево.

Истину и правду о убиству др Најдановића и даље чекамо и надамо се да је иако спора правда ипак достижна. Његова супруга Рикица, није је дочекала, умрла је 2014. године у Београду гдје је након ексхумације 1995. године био сахрањен и њен супруг.

То што Медицински факултет у Сарајеву на којем је предаваo и клиника на којој је радио, и којој је дао сво своје стручно знање преносећи га на стотине младих љекара и студената, за све ове године нису одали почаст његовом лику и дјелу, чини нашу дужност и моралну обавезу већом, да се јавно захвалимо и одужимо лику и дјелу проф. др Милутина Најдановића. Има ли бољег начина и прилике од тога, да болница коју су грађани Источног Сарајева толико чекали понесе његово име.