ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВУ „САБЉУ“: Питање је дана када ће криминалци у својим обрачунима пролити и невину крв по београдским улицама

Витезови асфалта, хероји, узори, легенде, цареви и краљеви. Некрунисани и крунисани. Тако их зову деца која на истом том, београдском асфалту, одрастају. Они тој истој деци дилују најпрљавије супстанце које их разарају, увлаче их у послове за које их ниједан родитељ не васпитава. Исте те „легенде“ убијају се међусобно усред бела дана по Београду. Дижу аутомобиле у ваздух једни другима на пешачким прелазима, пресрећу се и „бацају рафале“ по прометним улицама, пуним недужних пролазника. Због истих тих „хероја“, нико се више не осећа безбедно.

У центру Београда, на најпрометнијој раскрсници на Аутокоманди, данас је у 13 сати експлодирао џип. Усред саобраћајног шпица. Погинуо је Синиша Милић, члан клана Луке Бојовића. Како нико више није чак ни повређен, ево, не знамо. Не зна нико. У близини је аутобуска станица, у близини су и пешачки прелази, испред и иза њега биле су колоне аутомобила.

Овакав акт, с обзиром на начин на који је изведен и на место и време извршења, с пуним правом може да се окарактерише као терористички чин. По свету се овакви напади дешавају свакодневно, у Београду мало ређе, али њихова тежина је иста.

Чини се да криминалном миљеу дебело гори под ногама, јер више не бира ни време ни место. Ово су дани кад су изгледа решили да се боре до истребљења. Због учесталих ликвидација у по бела дана, обичан човек не може, а да се не уплаши да ће случајно страдати у сукобу мафије. Док прелази пешачки, иде у набавку, води дете у вртић, чека трамвај на станици…

И пореде се ти неки, назови криминалци, са оним из деведесетих. Само што се тад, чак и у тим ликвидацијама, знао ред. Убијани су чланови кланова некако систематски, ноћу, на местима на којима није било сведока, очевидаца, потенцијалних невиних жртава.

А сад, криминални миље од Београда прави дивљи запад.

Да не грешимо душу о београдске криминалце, нису ништа бољи ни ови по Новом Саду, Нишу, Крушевцу… Решетају се и они по центру града, по кафићима и трговима, док обичан свет испија своју поподневну кафу. Па се та кафа распрши по столу, а тај обичан свет залегне на земљу. Само, некако се чини да се последње две године сав онај најгори талог из криминалног света настанио у престоници. И не чуди, ипак је овде највеће тржиште. Чега? Па, свега.

Можда је време за нову „Сабљу“. Подсећамо да се у 2003. године, након убиства премијера Зорана Ђинђића, полиција бескомпромисно обрачунала с организованим криминалним групама и похапсила озлоглашене чланове земунског клана. У притвору су се тад нашли сви они за које је постојала основана сумња да су уплетени или били у вези са организованим криминалом – “крупне рибе” београдског подземља, републички тужиоци, судије, полицајци, естрадне звезде, лекари, новинари, разни саветници…

МАРАДОНА УПУЦАН ИСПРЕД ВРТИЋА

Пре само два месеца, цело Панчево било је под опсадом од раног јутра. Тада је ММА борац, Владимир Јовановић Марадона, одвео дете у вртић. По изласку из ове дечије установе, у 7:30 ујутро, упуцан је са седам метака у стомак. У прометној, настањеној улици, ујутро, испред вртића пуног деце.

Јовановић је познат као проблематичан мушкарац, преке нарави, који је могао да се потуче у сваком тренутку.

ЂАВО ЛИКВИДИРАН ТАЧНО У ПОДНЕ

Само шест дана касније, код Првог основног суда на Новом Београду дошло је до пуцњаве у подне. Зачули су се пуцњи и тада је ликвидиран Горгије Горг Дармановић, познат и под надимцима Месар и Ђаво. У овог српског шпијуна из Јужне Африке испаљено је неколико хитаца и реч је о професионалном убиству због начина на који је убијен – нападач је испалио у жртвину главу два хица, што говори да није требало да буде никаквог упозорења, већ да је наручилац тражио да Дармановић дефинитивно буде убијен.

ПРЕЖИВЕО 3 АТЕНТАТА, 4. БИО КОБАН

Иван Ћирић (39), ког су атентатори јурили годинама, четврти покушај убиства није преживео. Од та четири, упечатљива су последња два јер су оба извршена у току дана. Најпре је 8. фебруара 2017. испод његовог аутомобила подметнута је бомба, која је експлодирала у насељу Браће Јерковић на Вождовцу, око 9:30. У близини места експлозије су бројне продавнице и куће, а прасак је угрозио пролазнике који су се у том тренутку задесили на пешачком прелазу.

Како је овај покушај смакнућа преживео, атентатори су се примирили до октобра исте године, када је убијен из ватреног оружја, а хици су дошли са скутера у покрету. Из овог обрачуна се није извукао жив, а све се десило у 11:30.

10 МЕТАКА ИЗ ШКОРПИОНА НА ТРАМВАЈСКИМ ШИНАМА

Властимир Милошевић (33), упуцан је око 8 ујутро у центру Београда и преминуо на трамвајским шинама у Улици 27. марта. Био је познат по насилничком понашању и хапшен због насилничког понашања и наношења телесних повреда. Милошевић је, иначе, био ангажован и као обезбеђење београдских сплавова.

Убица је у Милошевића испалио 10 метака из шкорпиона са пригушивачем, али је овај успео да истрчи из зграде на улицу. Док је бежао, пао је поред трамвајских шина. Убица га је сустигао и испалио му још шест метака у главу.

Како нико није повређен у свим овим ликвидацијама (поред мета), као што већ рекох – ево не знамо. Прост закључак би био да их је чувала срећа. Али, срећа је варљива. Не бих да призивам несрећу, али питање је дана кад ће на неком пешачком страдати и недужан човек, када ће у школи или вртићу бити проглашени дани жалости због залуталог метка. Због нечијих нерашчишћених наркоманских, дилерских, криминалних рачуна.

И што је најгоре од свега, ми, обични људи, потпуно смо немоћни. Сва моћ је у рукама ових самопрокламованих богова, витезова, легенди асфалта.