Тихи пјесник громког стиха

Припремила: Јадранка Јанковић

Жељко Грујић је рођен 1961. године у Сарајеву. Потиче из сељачке породице. Дјетињство је провео у романијском селу Костреша, а прва четири разреда основне школе завршио је у селу Калаузовићи. Школовање је наставио на Палама, гдје је завршио гимназију, студирао је на Филозофском и Економском факултету у Сарајеву али напустио је оба, немоћан да се носи с љубавним јадима и усклади исте с поезијом и учењем.

Објавио је књиге пјесама: „Сонети саучешћа“ (1996) и „Руже Јерихона“ (2000), те књигу публицистичких текстова „Крстоноше и сизифовци“ (1997). На Сарајевским данима поезије 2001. године, за „Руже Јерихона“ добио је награду „Пјесник – свједок времена“. Та збирка је проглашена и најбољом књигом пјесама у Републици Српској која је објављена у 2000. години. Збирка пјесама „Стид и мјесечина“ из штампе је изашла 2013. године. Објављиван у књижевној периодици и заступљен у изборима, зборницима и антологијама српског пјесништва.

Бавио се новинарским позивом који напушта и враћа се у село Костреша, гдје се бави сјечом дрва, узгојем и брањем гљива, вртларством, воћарством и траварством.Тешка срца, на наговор породице и пријатеља, тј. њих двојице, 2004. враћа се на Пале и наставља професионални рад у Народној библиотеци, те ради на формирању Завичајног одјељења. Члан је Удружења књижевника Српске.

***

Господе
мој
свети
милостиви
грешном и последњем од свих опрости ми
што напразно отварам уста своја
и безумно умножавам речи у јалов стих
загледан у небо испод мутне воде
сустав
ево
клечим
и дрхтим
вас
озими
да
вољу
Твоју
творим
смилуј
се
и
помози
ми

***

Караманов мук

Подобан вашки и свакој другој буви,
На лињавом сунцу, непомичан лежим.
За кога да ловим, на кога да режим,
Када су достојни сви мртви и глуви.

Клепнула ушима, нагриженим, шупљим,
Моја верност више никоме не треба.
Очњак ми се круни о корицу хлеба,
Паук ми се црни у очињој дупљи.

Срж ми се црва у костима.
Сав сам излив лености и смрада.
Ноћима цвилим, месецу се јадам,
Дојадило Богу, људима и псима.

Вукући времена шугаву репину,
Зар с Косова, опет, у пусту нигдину.

Објављено у 237.броју Соколачких новина (јун 2018.)