Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (2): Москва контролише Тита

Аутор: Перо Сиимћ

Месец дана после првог сусрета, Михаиловић и Тито су се срели и други пут. Био је то њихов последњи сусрет од кога се много очекивало, јер му је претходила вишенедељна повремена сарадња двеју устаничких војски у Србији.

Тито је, пре него што се срео с Михаиловићем, чак месец дана пре него што је изашао из окупираног Београда и први пут видео своје партизане, одлучио да покуша да створи један прокомунистички Народни комитет ослобођења, „неку врсту народне владе“. Од те замисли убрзо га је одвратила Москва, која је управо тих дана обновила дипломатске односе са избегличком југословенском краљевском владом.

Његове присталице тада су људима у западној Србији говориле да су совјетски војници стигли до Дунава и Саве и да ће „ускоро бити ослобођени“.

После првог састанка Михаиловића и Тита, настављена је сарадња између четника и партизана, али су се две стране, из дана у дан, све чешће међусобно оптуживале за изостанак садејства у борбама против Немаца. А већ средином октобра ситуација се драматично погоршала. Нацисти су почели колективне одмазде против цивилног становништва Србије.

Први велики злочин извршили су у селу Драгинцу, код Лознице. Наредили су да се сви мушкарци из овог села и околине, почев од 10 година старости, пријаве немачким властима ради добијања објава за слободно кретање. У објави је писало да ће они који буду ухваћени да се крећу без објава бити стрељани. На несрећу, сељаци су поверовали па су Немци за шест дана стрељали чак 2.950 људи.

Дан-два касније, Немци су у Крагујевцу стрељали 2.300 насумце похапшених цивила. Изговор за овај злочин било је ликвидирање 10 и рањавање 26 немачких војника у селу Неваде, код Горњег Милановца, који су страдали у нападима четника и партизана на једну немачку јединицу, која се кретала према Крагујевцу.

У исто време Немци су извели одмазду и у Краљеву. После неуспешног четничко-партизанског напада на овај град, стрељали су 1.736 мушкараца и 19 жена. Четници су изгубили 80 бораца, а Немци су имали 14 погинулих и 10 рањених.

СРБЕ СВИ НАДМУДРИЛИ

И Милан Недић се тих дана 1941. године обратио „онима у шуми“ : – Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За првом одмаздом доћи ће друга, трећа, па редом. Србља биће све мање, и онда када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан, њега ће околни суседи надјачати, као што су га и надмудрили.

После ових немачких злочина, Михаиловићу се из манастира Љубостиња обратио владика жички Николај Велимировић:

– Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши на неколико страна.

– Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити. Али нажалост има пуно безбожника, који нити се Бога боје нити народ воле и жале.

– Многи су од њих извукли своје породице из градова, па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај, погибија српска од безбожника!

– Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово рушење приписивати и Вама.

– Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева или то неко злонамерно, а у своју корист, ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима. И ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.

– Војвода Б. Г. (Богдан Гордић, сарадник Косте Миловановића Пећанца) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите с њим у везу, као и с другим чисто националним јединицама.

– Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих оних ортака који у Бога не верују. Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Карађорђа и војводе Мишића.

– Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек.

– Партијаштво нас је упропастило и осрамотило. Па зар још да партијашимо? И то данас, и то у Шумадији? Патриотска Босна може данас да послужи примером партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером.

– Молим Вас да наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе.

– Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.

Српски политичар и публициста Адам Прибићевић је у једном поверљивом документу највећу кривицу за преурањени устанак и превисоку цену којом је он плаћен сваљивао на југословенску избегличку владу:

– Положај Срба се битно разликује од положаја ма ког окупираног народа, јер Срби немају посла само с два окупатора, већ и с низом суседних народа, који верују да њихов интерес тражи слабљење, пропадање, чак и истребљење Срба. То су Бугари, Мађари, Арнаути и Хрвати.

– Зато је била дужност југословенске владе да одмах од почетка рата упозорава српски народ на то да се не лаћа оружаног отпора, како би се сачувао српски народ бар у Шумадији и Црној Гори.

– Да је југословенска влада иступила енергично, да је спречила раздражење на устанак које су вршили спикери енглеског радија, упозоравајући енглеску владу на страшан положај српског народа и последице оружаног отпора, верујемо да би се свршило без оних трагичних последица.

– Национални елементи не би се освртали на агитацију осамљене Москве. Покрет би био ограничен на саме комунисте, и угасио би се без великих губитака.

Подсећајући да су устанак партизана и четника „гушиле немачке чете које су ишле на одмор“, а не њихове додатне јединице, Прибићевић је упозоравао и на то да је немачким репресалијама претходило и „гнусно сакаћење немачких војника (сечење ушију, носа, језика, копање очију) које су вршили криминални шумски типови, међу њима Цигани и робијаши“.

Постављајући питање „какве смо добити имали“ од преурањеног устанка, он је одговорио:

– Кажу, опрана је част. А зашто Срби да перу по ту цену част, када је неће по ту цену да перу Чеси, Пољаци, Французи, Белгијанци, Холанђани, Данци, Норвежани.

– Међу нашим комунистима било је људи који су имали срца и душу да убију једног немачког војника иако су знали да истим метком убијају 100 наших људи.

– Српски народ неће да буде истребљен ни за што, не само за СССР и Енглеску већ ни за Југославију. Ма колико ко волео Југославију, Срби су живели пре Југославије, па желе да живе и онда када би Југославија морала дефинитивно нестати.

Месец дана после првог сусрета, Михаиловић и Тито су се срели и други пут. Био је то њихов последњи сусрет, од кога се много очекивало, јер му је претходила вишенедељна повремена сарадња двеју устаничких војски у Србији.

Уочи овог сусрета Михаиловић је партизанском Врховном штабу предложио да што пре рашчисте „многе неспоразуме“ и да у Мачви хитно организују заједнички фронт против Немаца, који су се припремали да поново освоје слободну територију западне Србије.

Уместо с Михаиловићевим изаслаником, Тито је решио да о свим спорним питањима разговара с Дражом лично, а састанак је уприличен 26. октобра 1941, у селу Брајићи код Ваљева.