Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (3): Буразеру, па ми волимо Русе

Аутор: Перо Сиимћ

После последњег сусрета Дража Михаиловић наредио да се одустане од убиства Тита, јер му је он својом официрском чашћу гарантовао живот и да му се не сме ништа лоше десити.

Немци поред поубијаних четника код Краљева

Други састанак између Драже и Тита је уприличен 26. октобра 1941. у селу Брајићи код Ваљева. Тито је опет инсистирао да се заједничке борбе против окупатора наставе без обзира на последице, и да Михаиловић пређе у његов штаб, а Михаиловић да се партизански одреди ставе под његову команду, и да отпор према Немцима буде искључиво герилски.

Сагласности није било ни о чему. Ни о Титовом захтеву да партизани у четничке штабове и на територију под четничком контролом делегирају по једног партизанског комесара, ни о Михаиловићевом предлогу да партизани укину комесаре и признају постојеће локалне органе власти, нити о Титовој иницијативи да четници дају легитимитет прокомунистичким народноослободилачким одборима.

Када су одбили све што су један другом предложили, Михаиловић и Тито су прешли на разговор о практичним стварима. Теме другог дела сусрета биле су: подела новца којег су партизани запленили у трезору Народне банке Југославије у Ужицу, расподела наоружања из ужичке фабрике оружја, железнички саобраћај између Ужица и Чачка. Пошто су се две стране већ раније договориле да плен деле на равне части, Михаиловић је тражио половину девизних резерви, Тито је тај захтев формално прихватио. Четнички и партизански вођа су се договорили и о несметаном одвијању железничког саобраћаја између Ужица и Чачка, а Тито је Михаиловићу обећао и да ће му из залиха ужичке фабрике оружја уступити 1.200 пушака.

Двадесетак година касније, Тито је босанском партијском и републичком руководству у поверењу детаљно описао атмосферу која је владала пре и по завршетку овог сусрета.

Најпре им се похвалио како му је Михаиловић пре доласка у његов штаб указао посебну част, шаљући му у сусрет коњички вод.

Југославија совјетска република

Тито је на другом састанку тражио да Југославија после рата постане совјетска република, а Михаиловић да остане монархија. Тито је захтевао смену двојице четничких команданата – Михаиловић је одбио, исто као што је одбацио партизанску понуду да се под окриљем њихових народноослободилачких одбора организује заједничко снабдевање, јер се иза тог предлога крила Титова жеља да дође до села у којима су четници имали већа упоришта од њега.

Испричао је и шта га је Михаиловић прво питао кад су се срели у његовом штабу:

– Реците ви мени, одакле сте ви? Јесте ли ви Рус?

Тито је ћутао, а Михаиловић додао:

– Немој, буразеру, зашто не кажеш. Па, ми волимо Русе.

Пошто се разговор, приликом другог сусрета Тита и Драже, одужио до дубоку у ноћ, домаћин је госту предложио да преноћи у једној оближњој сеоској кући. Тито је невољно прихватио. О томе ће двадесетак година касније сведочити босанском руководству и потанко описати како је провео ту ноћ:

– Читаво вријеме лежим на трбуху, држим пиштољ крај себе, јер су код нас била двојица четника.

– Сви смо се притајили и нико од нас није цијеле ноћи спавао.

Описао је и како су се сутрадан растали:

– Ујутру смо се растали с Дражом, лијепо смо се изгрлили: „Слушај, друже Тито!“

– Није ваљда тако рекао – добацила је Титу супруга Јованка Броз.

– Јесте, и он и (Драгиша) Васић тако су ме звали.

Тито је описао и како га је Васић испратио из Михаиловићевог штаба:

– Спровео нас је до аутомобила. Разговарали смо успут и он мени онако тихо: „Није овде како треба… Ја ћу остати код Драже само зато да спречим разне елементе који на Дражу утичу у негативном смислу.“

Тито му није поверовао, већ га је својим сарадницима описао ружним речима:

– То је таква лопужа један био…

Тито у овој исповести сарадницима из Босне и Херцеговине није рекао да је на повратку из Брајића један четнички командант био поставио бомбашку и митраљeску заседу која је на речици Скрапеж поред Пожеге требало да ликвидира Тита. Кад је о ономе што намерава обавестио главни четнички штаб, Михаиловић је наредио да се Титу не сме ништа лоше десити, јер му је он својом официрском чашћу гарантовао живот.

Уместо те приче, која би Михаиловића могла представити у бољем светлу од оне коју му је он наменио, Тито је водећем босанском комунисти Ђури Пуцару и другим босанским функционерима открио зашто је он уопште ишао на разговоре с пуковником Михаиловићем:

– Морали смо да идемо, јер онда није било јасно с Русима. Они су тражили да се ми с њима некако ујединимо.

Исходи сусрета у Брајићима посебно су били задовољни Немци, који су знали и разлог због којег је окончан неуспешно. Открива га страница Ратног дневника Вермахта од 26. октобра 1941. године:

– Пропали вишенедељни преговори између Михаиловића (вођа четничког покрета који је веран краљу) и Тита (вођа комунистичких партизана у Југославији) у вези с могућношћу заједничке борбе против окупатора и то зато јер су постављени услови које Михаиловић није могао да прихвати.

Према једном недавно откривеном московском документу, на разлаз Тита и Михаиловића утицало је и то што Тито није испоштовао договор од 19. октобра. Уместо да Михаиловићу, како је обећао, уступи половину новца заплењеног у трезору Народне банке Југославије у Ужицу, није му дао ништа, а од обећаних 1.200 пушака из предратне ужичке фабрике оружја, дао му је мање од пола – само 500 комада.

Пуковник Михаиловић је, и пре и после разговора с Титом, апеловао на југословенску избегличку владу у Лондону да учини све што је у њеној моћи да се Тито приволи на заједничку борбу против немачког и италијанског окупатора у Србији и Црној Гори.

Тако је 19. октобра молио генерала Симовића да преко Лондона и Москве покуша наговорити црногорске комунисте да у Црној Гори „обједине борбу с националним снагама које се такође боре против Италијана“.

Двадесетак дана касније, 9. новембра, Михаиловић је поново молио председника југословенске владе да издејствује да се преко Радио Лондона и Радио Москве „подвуче неопходност јединства у командовању и руковођењу борбом против окупатора“. И притом нагласио да ће он „лично са своје стране предузети све потребне мере да се већ започета борба коју су партизани наметнули код Пожеге, Чачка и Ужица оконча и несугласице отклоне“.

Партизанске јединице, пет-шест дана после разговора у Брајићима, напале су Пожегу, једно од важних Михаиловићевих упоришта.

Препад је био изведен под изговором да Михаиловић припрема напад на оближње Ужице, главну Титову тврђаву. Чињеница да су основне четничке снаге тада нападале Краљево, а да је Михаиловић с британским изаслаником Билом Хадсоном контролисао ситуацију око Ваљева, могла би посведочити о томе да су оптужбе о припреми напада на Ужице за Тита биле само изговор за напад на Пожегу.

Логичнијом се чини претпоставка да је партизанско вођство извадило ратну секиру и кренуло на Пожегу због оближњег аеродрома који је био под четничком контролом, јер су тад Енглези били најавили да ће баш на тај аеродром почети четницима да шаљу војну помоћ.