Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (4): Тито наређује напад на Пожегу

Аутор: Перо Сиимћ

Тито: Сазнали смо да Михаиловић припрема напад на Ужице. Да бисмо то спречили, наше снаге су 2. новембра у 4 сата ујутро добиле задатак да изведу контранапад. Налетеле су на 800 четника и потпуно их разбиле.

Слабо брањена Пожега пала је у руке партизана, Михаиловић је послао Титу у Ужице писмо у којем је предложио да се непријатељства хитно обуставе. Тражио је да партизани напусте Пожегу, да се поштују договори о ненападању и да се формирају заједничка комисија и суд за утврђивање узрока и изналажење криваца сукоба.

Тито је формално прихватио предлог за формирање заједничке комисије, али својим снагама није наредио да се повуку из Пожеге.

Да су партизани први напали четнике, а не обрнуто, једанпут је потврдио и сам Тито, који је једном америчком часопису 1944. признао:

– Крајем октобра 1941. сазнали смо да Михаиловић припрема напад на Ужице. Да бисмо то спречили, наше снаге су 2. новембра у 4 сата ујутро добиле задатак да изведу контранапад. Осам километара од Ужица наше снаге су налетеле на 800 четника и после вишечасовне борбе потпуно су их разбиле. Ту је скончао и четнички командант, а неколико стотина четника је прекрило бојно поље. Потом смо наредили општи напад на Ужичку Пожегу, главну четничку базу и заузели је после изузетно крваве борбе, те наставили продирање према Равној гори.

Признање да су партизани извели „контранапад“ пре него што су нападнути, ни вођи југословенских комуниста, ни југословенској историографији, није представљало никакву препреку да деценијама говоре како су четници први напали партизане. И да су они једини и искључиви кривци за избијање грађанског рата у Србији.

Истог часа када је извео „контранапад“ на четнике, Тито је сву кривицу за непријатељства почео да сваљује на Михаиловића, дајући истовремено знак за пропагандну сатанизацију доскорашњих ратних савезника. Михаиловић и његови сарадници преко ноћи су постали „огавни официрски олош са Равне горе“, „издајничка господа са Равне горе“, „оружје Хитлера“, „издајници српства“.

Ни друга страна није бирала речи, називајући Тита и његове сараднике „мангупима“, „неодговорним људима“, „пробисветима“, „међународним олошом“, „народним крволоцима“.

Михаиловић је тих дана покушао да сазна какво је расположење Немаца. У дипломатски стилизованој понуди рекао им је да „наш народ воли слободу и да би се радовао када се на његовој територији не би налазиле немачке јединице“, да су четници у стању да одржавају ред у западној Србији и да због тога од Немаца тражи наоружање.

Немци му нису поверовали. Мислили су да он жели да добије у времену, да прегура зиму и боље организује своју војску која би у датом моменту ударила на немачку оружану силу. Своје неповерење начелник Управног штаба немачке команде у Србији Харолд Турнер објашњавао је чињеницом да се Драгиша Васић, као један од одговорних за пуч од 27. марта 1941, налази у Михаиловићевом штабу, да штити Јевреје који се налазе код њега, а да се с комунистима не слаже само око начина борбе против окупатора.

Избећи братоубилачки рат

У обраћању, поробљеном народу у земљи, преко Радио Лондона. генерал Симовић је још рекао: – Немојте наседати пакленом плану наших непријатеља који иду за тим да изазову међусобно убијање и братоубилачки рат. Ко данас из личних разлога или идеолошке разлике ради противно, чини злочин према свом народу.

Немци су зато од Михаиловића тражили само једно – „обустављање борбе и безусловну предају“.

Михаиловић је узвратио истом мером:

– Српски народ воли слободу. Без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи.

– Није моја намера била да ратујем против оку патора, јер као генералштабни официр познајем снагу обеју страна. Нисам комуниста и не радим за њих. Али, ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Комунисти се не брину за народ…

– Они хоће да погине што више Срба, како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је…

– Наша дужност као војника је да се не предамо догод можемо издржати. Стога нам се не може пребацити зашто се не предајемо.

Опуномоћеник немачке команде, потпуковник Рудолф Когард, ипак је поставио питање Михаиловићу да ли „безусловно капитулира или не“, а кад је добио одречан одговор, разговори су завршени.

Овај сусрет регистровао је и Њујорк тајмс, који је проценио да Михаиловићеви преговори с Немцима представљају знак слабости Вермахта.

Под притиском Москве и Лондона, Титови и Михаиловићеви представници последњи пут су се срели средином новембра у Чачку.

Разговарало се смирено, али ниједна страна није хтела да попусти.

Кад је четнички преговарач изашао из просторије у којој је одржаван састанак, и свом команданту телефоном јавио да у „преговорима није ништа учињено“, Михаиловић му је наредио:

– Одмах се вратите натраг и направите споразум под ма којим условима!

Тито је споразум о оснивању заједничке комисије, која је требало да утврди кривце за почетак грађанског рата, већ на почетку минирао, осуђујући унапред другу страну као јединог кривца.

Партизански вођи фрустрацију је појачавала и одлука легитимне југословенске избегличке владе, коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, да Михаиловића 15. новембра 1941. прогласи за „команданта свих оружаних снага у земљи“.

Можда још више начин на који је то генерал Симовић учинио преко Радио Лондона:

– Ми смо не једном поручивали да за одсудну борбу час још није куцнуо… А кад час коначног обрачуна буде дошао, онда ћемо кренути сви у борбу сложни и разбити окове које су нам мрски непријатељи наметнули.

– Позивамо све праве представнике народа, све оне који воле слободу своју и своје Отаџбине, и нарочито све оне храбре синове који су се већ подигли да ту слободу бране оружјем у руци, да се уједине у заједничкој борби против окупатора и насилника, стављајући се под команду команданта свих југословенских оружаних снага у земљи Драже Михаиловића.

Михаиловић је истог дана када су се његови преговарачи последњи пут срели с Титовим представницима, упутио прву прокламацију Србима, Хрватима и Словенцима:

– Ослободити Отаџбину сировог насилника, повратити част нашим заставама, понети их на крајње границе где наш народ бива те ујединити га у Великој Југославији, уређеној братским споразумом Срба, Хрвата и Словенаца на основама поштовања народних права и друштвеног поретка на корист радних народних слојева, ево, узвишених циљева наше несаломљиве борбе.

– Против противника, опремљеног најсавременијим оружјем, може бити успешна само борба уједињеним снагама, организована и вођена с једног места. Појединачне акције значе лакомислено проливање драгоцене крви народа који већ крвари безброј рана.