„Молим родитеље да се осамостале и купе ми стан“

Пише: Свјетлана Рајић

0

„Молим родитеље да се осамостале и купе ми стан“ – Истраживајући по друштвеним мрежама наишла сам на ову објаву једног корисника Тwитера, која на саркастичан и духовит начин објашњава један од водећих проблема младих људи у нашој земљи. Позвах се да пишем о овој теми, јер сам се и сама пронашла у истој.

Не знам како је било прије, у вријеме другог државног уређења и система вриједности, ал могу слободно да кажем да у данашњем друштву млади људи немају скоро никакву улогу. Неко је изгледа својски се потрудио да омладину доведе до стања апатије, онеспособио нас да размишљамо својом главом, да тежимо ка бољем животу, самостално одлучујемо, па чак и да маштамо. То је колективно стање духа, из тога разлога мислим да се систематски радило на истом. За већину је сасвим нормално да живи са родитељима све до тренутка док не оснује своју породицу, а обзиром да је поремећен систем вриједности све је мање оних који се упуштају и у брачне воде. Сви би ми слободу, ал да нам неко други плаћа рачуне. Него, није нам ни лако узимајући у обзир колика је незапосленост међу младима. У бившој држави, добијеш посао у складу са својим степеном образовања, а данас само по бабу и по стричевима. Факултетски образован човјек не може да нађе посао, па онда иде на преквалификацију средње школе, да би бар себи отворио пут у иностранство. Родитељи такође нису у завидној ситуацији, прегураше рат и неимаштину, потурише леђа колико су могли да одшколују дјецу, задужише се до гуше мисливши да је то виза за будућност, а оно на крају дјеца напунише четрдесет година у дјевојачкој или момачкој соби навикнути да неко други доноси одлуке за њих. Када на све ово додате грижу савјести и стални осјећај беспомоћности да нешто промјените по овом питању, онда ова прича поприма још јачи карактер. Право да вам кажем стање се много не промјени ни када нађете посао, јер онда се жалите на малу плату или надјете неки други изговор типа не могу ја сам… једноставно тако смо навикли и тако нам је лакше.

Опет ћу поменути роман „Обломов“ руског писца Ивана Гончарева, који је кроз карактер главног лика Иљие, талентованог младог човјека, пуног потенцијала и неискориштене енергије коју, закочен нереалним страховима од живота и мањком воље пред постојећим околностима, свјесно пушта да полако истекне. Уствари Обломов је симбол младих генерација које не знају шта желе од живота, који су због разних животних околности постали пасивни и статични, е то је управо оно што се нама дешава.

Волите, образовујте се, пишите, читајте, дружите се…док смо такви има перспективе, а моћницима ћемо препустити да се осамостале и купују дјеци стан, мислим да наши родитељи ипак заслужују и више и боље.

Постави одговор