Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (7): Свађе због усташких злочина

Аутор: Перо Сиимћ

0

Због тих „специјалних прилика“, савезништво четничких јединица и партизана у Босни и Херцеговини трајало је све до пролећа 1942, а спорадична сарадња одвијала се чак до краја септембра 1944. године.

Четници и партизани у Србији од децембра 1941. више су се гледaли преко нишана него за преговарачким столом, али сарадња двеју устаничких војски у Босни и Херцеговини била је интензивна и почетком 1942. Понајвише због тога што су и један и други покрет чинили углавном Срби, који су у средишњој југословенској покрајини све време рата имали опаснијег непријатеља од немачких нациста и италијанских фашиста.

Био је то режим нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске, који је већ јуна 1941. обелоданио одлуку да трећину од око 1,8 милиона Срба који су живели у овој квислиншкој творевини побију, трећину протерају у Србију, а трећину „похрвате“ и преобрате у римокатоличку веру.

Зато су четници источне Босне, 19. новембра 1941, чим су формирали привремену управу овог дела Босне, штабу Титове војске у Босни и Херцеговини понудили не само наставак заједничке борбе, већ и „проширење слоге“ и „братску сарадњу“ у успостављању заједничке власти у овом делу Југославије.

ПОНУДА за склапање споразума предвиђала је чак и немогућу мисију – да четници источне Босне помире и две завађене устаничке војске у Србији:

– Срби четници и Срби партизани (Босне и Херцеговине) слажу се у томе да братоубилачке борбе које се воде у Србији не треба преносити у Босну и Херцеговину, већ да напротив треба покушати да се хитним упућивањем једне заједничке четничко-партизанске делегације из Босне у Србију и тамо измире завађена браћа.

Тражили су само заједничку борбу:

– Свака дискусија о облику владавине, државном уређењу, унитаристичком или федералистичком, и о сличним питањима, исто толико је штетна колико и излишна, или бар преурањена, јер слаби народно јединство у борби против окупатора, а долази у обзир тек када се по свршеном рату буде водила политичка борба за нови устав, који ће та питања решити, и од којега сви очекујемо боље државно уређење – политичко, економско, социјално и војно – него што је пре рата било. Стога свако расправљање ових питања у јавности треба избегавати, ако не и забранити.

Сарадњу су толико желели да су због ње били у стању да откажу послушност и самом Михаиловићу:

– Мада босански четници признају као и до сада команду Главног штаба четничких одреда ђенерала Драже Михаиловића, по себи се разуме и овде писмено потврђује да ће они у случају да добију наређење за напад на партизане и слична наређења, известити о немогућности извршења наређења с обзиром на специјалне прилике у Босни (геноцид хрватских и муслиманских усташа над Србима).

УТУК НА МЕМОРАНДУМ

Страсти у Лондону су се још више ускомешале кад је вицегувернер Народне банке Југославије др Рудолф Бићанић направио меморандум о меморандуму Српске православне цркве. Навео је да су Срби у источној Босни побили хиљаде Хрвата, „од којих су највећи број муслимани“, а усташке погроме над Србима називао је убиствима и „неделима“. Највећу одговорност сваљивао је на Немце, који су подстицањем злочина „желели да изазову сукобе између Срба и Хрвата и створе дубоку мржњу између њих да би на тај начин спречили словенске народе да се уједине“.

У знак добре воље за сарадњом, четници источне Босне су после ослобађања Братунца и Сребренице од усташа партизанима дали 1.000 килограма пасуља, 3.800 килограма пшенице, 2.200 килограма кромпира, стотину килограма зоби, 64 килограма јабука, неколико стотина килограма дувана и 14 метара платна за завоје.

Због тих „специјалних прилика“, савезништво четника и партизана у многим крајевима Босне и Херцеговине трајало је све до пролећа 1942, а спорадична сарадња одвијала се чак до краја септембра 1944. године.

Југословенска избегличка влада у Лондону, Михаиловићев главни политички ослонац, већ крајем 1941. и почетком 1942. увелико је била у расулу од којег се више никад није опоравила.

Повод за пуцање крхке српско-хрватске коалиције био је меморандум Српске православне цркве немачком војном заповеднику Србије, генералу Хајнриху фон Денкелману, о погромима Срба у Павелићевој НДХ. У овом документу, који је потписао викар патријарха Српске православне цркве и епископ будимски, владика Валеријан, тражена је помоћ немачких окупационих власти у обуздавању усташких злочина против Срба.

У њему су наведена имена 39 свештеника и 554 грађана које су побилe усташе; детаљно су описани злочини почињени у Доњем Лапцу, Госпићу, Карловцу, Коњицу, Кореници, Мостару, Невесињу, Требињу, Стоцу, Љубињу, Нашицама, Сиску, Петрињи, Новој Градишки, Славонском Броду, Славонској Пожеги, Пакрацу, Осијеку, Приједору, Сремским Карловцима, Санском Мосту, Кључу, Дрвару, Вуковару, Бјеловару, Власеници, Дервенти, Двору на Уни, Бањалуци, Босанској Градишки, Босанском Петровцу, Босанском Новом, Босанској Крупи, Босанском Грахову, Босанској Костајници.

Цитиране су и речи које је на усташкој скупштини у Бањалуци, 23. маја 1941, изговорио усташки стожерник Виктор Гутић:

– Али од сутра ћу притегнути. Пуцаће кичме. Настаће чишћење. Нема милосрђа. Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у Бањалуку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити јака гвоздена метла. Овде ја кажем: нека ми ниједан не долази молити за наше душмане.

У меморандуму је наведено и како је седам дана касније стожерник Гутић на збору у Санском Мосту, позвао локалне усташе да „уништавају Србе где их год стигну, а да благослов нашег поглавника и мој неће изостати“. И да је после тога усташи Хасану Шабићу предао високу новчану награду зато што је убио највише Срба у оближњем селу Кијеву.

Према подацима аутора овог документа, од стварања НДХ у усташке затворе и логоре одведено је више од 100.000 Срба.

У пропратним документима уз меморандум помињано је да је само у прва три месеца рата у НДХ побијено 200.000 Срба; према извештају једног пољског дипломате, који је живео у Загребу, у НДХ је 1941. ликвидирано 50.000 Срба, а у једном документу југословенске избегличке владе, писаном лета 1943. помиње се бројка од чак милион Срба убијених у НДХ.

У кабинетима југословенске избегличке владе у Лондону меморандум Српске православне цркве из 1941. изазвао је прави земљотрес.

Хрватски министар Јурај Крњевић изразио је сумњу у веродостојност информација о усташким неделима, али влада је смогла снаге да осуди „прогоне Срба у НДХ“. И да запрети „свим убицама да ће их стићи заслужена казна“, а да „свесним Хрватима и Србима упути апел да се међусобно сложе и да не наседају непријатељској пропаганди ни убилачкој акцији домаћих издајника“.

После седнице владе, генерал Симовић замолио је британску владу, председника САД, председника совјетске владе и ватиканског папу да се заложе да се „спречи истребљење нашег народа“, али од овог потеза се оградио потпредседник владе др Јурај Крњевић.

Током три последња дана 1941. влада је покушавала да развеже овај Гордијев чвор, али договора није било. Крњевић је говорио да хрватски народ није одговоран за злочине усташа над Србима, министар народног здравља Милан Грол молио је хрватске министре да у осуди усташких недела „изађу из свог резервисаног става“, али влада о свему овоме није успела да формулише никакав закључак.

Свађе из Лондона прошириле су се и на САД, где се бесомучним хрватским умањивањем и релативизовањем и српским увећавањем жртава усташких покоља вређало саосећање са српским страдалницима у НДХ.

Постави одговор