Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (8): Грађански рат и преко Дрине

Аутор: Перо Сиимћ

0

Тито је штабу Невесињског одреда наложио да четничке организације не смеју да постоје на његовој територији и да је „њихово ликвидирање исто тако важно као ликвидирање окупатора“.

За разлику од Босне и Херцеговине, сукоби између четника и партизана у Црној Гори већ од краја 1941. личили су на истрагу потурица. Михаиловић се у те окршаје није мешао, а Тито је своје присталице у Црној Гори подстицао на грађански рат још децембра 1941, када их је хвалио:

– Сасвим сте правилно учинили што сте спријечили формирање било каквих оружаних формација осим партизанских. Убудуће треба још одлучније истрајати на тој линији.

Два месеца касније, 10. фебруара 1942, Тито је штабу свог Невесињског одреда наложио да „четничке организације као такве не смију постојати на вашој територији“ и да је „њихово ликвидирање исто тако важно као ликвидирање окупатора“.

Дванаест дана касније од својих бораца у Црној Гори тражио је да врше колективне репресалије не само према четницима, већ и према лабавим и колебљивим људима:

– Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима.

– Исто тако рашчистите са лабавим и колебљивим елементима.

Наредио је и да се стрељају сви који су с партизанске прешли на четничку страну:

– Стријељати масу оних који су прешли из партизана на страну четника. После тога стријељања, они који остану неће више помислити да тако нешто направе…

Стрељање је, при том, назвао послом:

– Поред овог посла, обавезно морате спроводити мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили – стријељати.

Шест дана касније, 28. фебруара 1942, Тито је тражио је да се све држи у највећој тајности, а имао је решење и за оне који нису били вољни да се боре против четника:

– О развоју догађаја у Црној Гори не треба никоме говорити.

– Све дезертере разоружати, а главне вође и паничаре на лицу мјеста стријељати.

Десет дана касније издао је нову наредбу:

– Ви морате прибјећи и репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорјелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.

Четири дана касније, 14. марта 1942, Тито је Црногорцима прописао и како треба поступати са имовином четничких породица:

– Све треба конфисковати, остављајући само минимум њиховој породици. Исто тако, треба попалити и куће главних коловођа…

ЧЕТНИЦИ ПРЕЛАЗЕ У ПАРТИЗАНЕ

Неке злочине, који су тад почињени у Херцеговини, осудили су и поједини херцеговачки четници, а било је и случајева да су неки од њих због тога напуштали четнике и прелазили на партизанску страну. То се 1942. десило у околини Прозора, када су хрватске и муслиманске усташе поводом рођендана Анте Павелића, заклале 1.000, а гасом угушиле 1.200 српске деце, на шта су четници реаговали убијањем око 2.000 хрватских и муслиманских цивила у овом крају.

Почетком априла те 1942. Тито је од својих црногорских присталица захтевао да формирају „лаке чете од око 40 партизана и лака одељења“, а њихов задатак је овако формулисао:

– Задатак је таквих одељења убијање бандита (четника), паљење њихових кућа, заплењивање стоке и осталих животних намирница бандитским породицама…

Дан касније, 7. априла 1942, Тито је ширио грађански рат и у Хрватској, тражећи да његовим борцима у квислиншкој НДХ четници, а не усташе и Немци буду главни непријатељи:

– Четнике ликвидирати на цијелом подручју вашег штаба. Тек када ликвидирате те банде моћи ћете успјешније повести борбу против окупатора.

Већ од првих вести о великим злочинима хрватских и муслиманских усташа над Србима у Босни и Херцеговини и Хрватској, четнички команданти у овим деловима Југославије дали су себи за право да врше колективне одмазде према хрватском и муслиманском становништву:

– Четници на покушај муслимана и католика да истребе Србе из Босне и Херцеговине одговарају сада истом мером према њима, у жељи да се Босна једном засвагда етнографски и верски што потпуније очисти ради мирнијег живота будућих поколења. Нека их четници истребљују где их стигну пред собом, не у позадини – стоји у једном документу четничке команде источне Босне.

Петар Баћовић, херцеговачки четнички вођа, подробно је описао и ток операције на Фочу и злочине који су тад почињени:

– Када су трупе црногорске први пут ослободиле Фочу, по захтеву италијанском морале су да напусте Фочу. Италијански генерали су рекли да се то чини по захтеву Немаца… Касније нам је један италијански пуковник саопштио да ће напад на Фочу сматрати нападом на себе и да ће Фочу заједно с Хрватима да бране.

– Били смо у врло тешкој ситуацији… Почели смо политички припремати терен код Италијана, достављајући им преко њиховог официра у Калиновику извештај о сталним покољима нашег становништва од усташа. Паралелно смо ухватили курире и документе о вези хрватских официра с комунистима које смо предали у руке италијанској војсци, а посредно о томе обавестили и Немце.

– Коначно је успело италијанском генералу кога смо придобили и другим методама сугерисати да се прави невешт на ту нашу акцију. Нажалост, иако је издато наређење да се не дирају жене и дјеца, један део трупа није то слушао, па је око 300 жена и деце платило главом. Страхујемо од репресалија за наше становништво на хрватско-немачкој зони источне Босне.

– Овај час смо добили извештај из Преснице у срезу сарајевском да су усташе бежећи из Фоче поклали 22 жене и детета у том крају. Италијански делегати који су посетили Фочу утврдили су комисијски да су усташе поубијале око 100 српских жена и деце, да наша војска није чинила никаква насиља, и све је то Италијанима писмено потврдио заробљени хрватски жандармеријски поручник Штимац.

После освајања Фоче, Баћовић је кренуо према западној Херцеговини и Далмацији. Хвалио се да је иза себе оставио пустош:

– У операцијама око Бугојна успео сам да заштитим муслимански живаљ. Пошто је ово место познато усташко место и из ових крајева регрутоване су усташе које су прошле године извршиле покољ српског живља у Херцеговини, нисам био у могућности да спречим наше четнике, који су већином били Херцеговци, да изврше одмазду и покољ католика-усташа. У овим операцијама поклато је и убијено 2.500 Хрвата. Жене и деца нису убијана…

– Код Макарске избили на море. Седамнаест усташких села спаљено. Девет стотина усташа убијено. Неколико католичких свештеника живо одрано. Први пут од слома (1941) поболи српску заставу у море и клицали краљу и Дражи Михаиловићу.

Генерал Михаиловић је у то време већ увелико сумњао у тачност извештаја својих команданата, па им је упутио строго поверљиву наредбу:

– У току досадашњег рада запажене су код појединих старешина извесне појаве које јасно доказују да ове старешине продужавају старим путем којим се не постижу велики и свети циљеви за које се боримо:

– Тако је било: 1) Нетачних и лажних извештаја, на основу којих Врховна команда не може доносити правилне закључке за свој даљи правилан рад; 2) Самовољних поступака и малтретирања војника, па чак и убистава, што само штети нашем покрету…

Михаиловић је наредио да се „ове појаве угуше у корену“, да сви припадници његове војске морају бити свесни да више не представљају народну него редовну Југословенску војску у отаџбини и да ће сви који се огреше о ову наредбу добити „заслужену казну“.

Најстроже је забрањивао бахат однос према сељацима, опијање, коцкање, неморалан и луксузан живот.

Постави одговор