Дража Михаиловић – смрт дужа од живота (10): Дражини борци антифашисти

Аутор: Перо Сиимћ

0

Одлука италијанског генерала Роате да четницима преда локалну власт у делу Далмације и источне Херцеговине била је припрема терена за прелазак Италије на страну савезника.

Словенац сарадник четника Станислав Рапотец

Средином 1942. године између Немаца и Италијана дошло је до велике кризе поверења. Повод је била одлука италијанског генерала Марија Роате да локалну власт у деловима Далмације и источне Херцеговине, где су Срби представљали већинско становништво, преда четницима. Генерал Роата је четницима западне Босне, Далмације, Црне Горе и Херцеговине уступио и извесне количине оружја, што је, према Ратном дневнику Вермахта, изазвало бурну реакцију Хитлера и Павелића:

– Овај потез генерала Роате веома је разбеснео хрватске и немачке војне власти.

Већ у наредној реченици немачки документ објашњава и разлоге фиреровог и поглавниковог беса:

– Четнички покрет су 1942. године савезници признали као антифашистички покрет отпора, а генерал (Роата), преко те акције, припремао је терен за то да Италија пређе на страну савезника.

Ратни дневник Вермахта још открива да је Немачка на овај начин изгубила шансу да оствари један од најважнијих ратних циљева у овом делу Европе: да смири југословенско ратиште:

– По мишљењу Глеза фон Хорстенауа (немачког војног изасланика у Загребу), Немачка је пропустила прилику да овај простор смири, јер Хитлер није прихватио његов план, већ је Павелићу и даље оставио одрешене руке у погледу уништавања православног становништва у Босни и Херцеговини.

Немци су Павелићу дали одрешене руке у геноцидном обрачуну са Србима, али усташки поглавник је још од друге половине 1942. имао проблема и с лојалношћу неких официра НДХ:

– Пред преким судом у Загребу осуђен је на смрт потпуковник Стјепан А. Најбергер јер је издао наредбу својим војницима да пуцају на воз изасланика хрватског Министарства домобранства и што је поседовао слике руских падобранаца и одржавао везе са српским четницима. Казна је извршена вешањем.

– Одлуком поглавника деградиран је пешадијски потпуковник Јосип А. Трупац што је у борби с четницима у Босни саботирао акцију и довео у опасност своје војнике да буду заробљени.

– Професор др Павле Лончар, управник надбискупске класичне гимназије у Загребу, осуђен је на казну тешке тамнице од 20 година.

Јуна 1942. југословенској избегличкој влади из Цариграда је стигао и детаљан поверљиви извештај о приликама у НДХ. Настао је после вишедневног боравка у Сплиту, Сарајеву, Загребу и Београду резервног пешадијског поручника југословенске војске Словенца Станислава И. Рапотеца. На основу његовог реферисања написао га је и Југословенској влади у Лондону проследио југословенски посланик у Цариграду Љубомир Хаџиђорђевић:

– Према ономе што је он (поручник Рапотец) чуо у Загребу од Срба, бискуп Степинац добро се држи. Он је у пуно случајева интервенисао за Србе, помагао их и бранио, али свуда није успео.

– Он би могао дати оставку због недела усташа али налази да то не би било тактично. Због тога у Загребу желе да се обустави кампања против Степинца, или да се умерено о њему говори. Тако исто је жеља Загреба да се официрима Хрватским не прети онако јако и отворено, јер се спречава ипак њихов лакши улазак у организацију против Павелића. Треба више напасти појединце, вође, али не говорити глобално.

Слободану Јовановићу тадa се обратио и Сплићанин Берислав Анђелиновић, који је у Риму „тајно радио на народном послу“, што ће рећи лобирао за обнову Југославије. Предлагао је:

– Да се утврди ауторитет (југословенске) владе у Лондону.

– Створите један програм, објавите га, ангажујте за њега цијелу нашу емиграцију и читаво исељеништво, јер овако губите сваки ауторитет у народу; створиће се без вас и против вас у земљи ауторитет људи који настоје да у мутном лове и у опћој збрци истакну себе и своје идеје које се не могу контролисати.

У једном извештају упућеном југословенској избегличкој влади тада се говорило да је Милан Недић „врло много урадио за избеглице из Босне, Хрватске и Словеначке и оне су му (због тога) благодарне“.

О Недићу се, према овом документу, тада говорило:

– Ово што он ради (колаборација с Немцима) не ваља, но без њега би било још горе. Спасао је из немачког ропства неке људе који су се доцније показали као отворени непријатељи Немаца.

До фебруара 1944. Недићев Комесаријат за избеглице збринуо је 215.940 Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Бачке, Санџака, Македоније и са Косова и Метохије. Међу овим несрећницима било је 86.183 деце, а обезбедио je смештај и елементарне услове за живот и за 8.751 избеглицу из Словеније.

ОБРАЗ БОЛИ И У ГРОБУ

Позицију у којој се нашао у овом рату, Недић је 1943. једном сараднику генерала Михаиловића описао овим речима: – Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд-два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу, летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја „издаја.“

Током рата у Недићевој Србији уточиште нашло још око 300.000 избеглица, који су се, без посредовања Комесаријата за избеглице, директно сместили код родбине, пријатеља и познаника.

Њемачки извори тврде да се у Србији само до августа 1942. скрасило 400.000 људи Срба из НДХ.

Током 1942. све више су ескалирали и сукоби између четника и партизана. Позадину трвења можда најпотпуније открива један обавештајни извештај, који је југословенској избегличкој влади из земље стигао августа 1942. Његов аутор, словеначки економиста Станислав Рапотец, формално је писао о збивањима у Словенији, али узроци грађанског рата, о којима је говорио, били су истоветни и у другим деловима Југославије:

– Словенија преживљава од Божића тешке дане. Потешкоће долазе опет од размимоилажења двеју група, двају гледања на свет – по среди су две тактике у погледу вођења борби с непријатељем. Ту су два рачуна од којих је један погрешно састављен.

– Тај је рачун грађен на свршетак рата у прошлом пролећу и руску победу. И ту су партизани у питању.

– Хтели су несрећу у којој се нашао народ употребити и за социјалну револуцију и за обрачунавање с домаћим политичким противницима и за борбу против окупатора.

– Њихове тешке погрешке испашта дабоме село, сељак, народни иметак и стотине невиних талаца. Из борбе у коју су ушли релативно слаби, без довољно оружја и муниције, с прорачуном у коме им је време било вeлика непознаница, просто не могу изаћи.

– Њихову борбу можемо упоредити са змијом која је нагризла жртву којој није дорасла, а њезини зли зуби више попустити не могу иако је на време приметила да ће је подвиг коштати властите главе.

– Носилац горе описаног стања и борби у Словенији је ОФ (Ослободилачки фронт) који је у почетку био можда и врло лeпо замишљен, али су доцније у вођству преузели главну реч екстремни – комунисти. Тиме је борба попримила сасвим други карактер и правац. ОФ данас негира Дражу, (југословенску) Владу и Југославију.

– Другу групу која данас ради на ослобођењу у Словенији представља подмлађени кадар традиционалних националних словеначких партија. Заједничко политичко вођство је познато под именом Словенски савез.