Ранко Реновица, доктор техничких наука: Мој циљ је испуњен

Припремила: Ведрана Реновица

0

Лоза Реновица потиче из села Берковићи, данашња општина Плужине, некада шире подручје Пиве. Крајем осамнаестог вијека, у гладна времена, када се већина породица у потрази за кором хљеба из старе Херцеговине доселила на просторе испод романијских јела, према записима, старина Милован Делић доспио је у Босну и са своја три сина Николом, Јованом и Митром уточиште нашао у селу Реновице код Пала, по којем су и касније названи.

„Од родитељског усмјеравања зависи какви ћете бити када одрастете“

Од три рођена брата развила се цијела једна лоза угледне породице која се разгранала по свијету. На подручју соколачке општине појединци са овим презименом дали су допринос развоју и опстанку Сокоца. Професор доктор техничких наука Ранко Реновица је један од старијих на нашим просторима који је лозу и породично стабло утемељио у Балтићима.

– Сви потичемо од три рођена брата. Када су стасали, доселили су се на Гласинац код Решетнице. Никола је своје мјесто за дом нашао у Газиводама, одакле су касније сви колонизирали у село Лазарево код Зрењанина, а жељан свог краја, на огњиште се вратио једино Јанко Реновица. Митар је отишао у рогатички срез, па отуда и породица Пандуревић, док је Јован дошао у Балтиће одакле смо ми. Заговорник сам да се традиција треба чувати, зато смо ми, старије Реновице, наког грађанског рата успоставили контакт са Делићима из Црне Горе, окупили породице и сада се редовно посјећујемо и чујемо – почиње причу саговорник Ранко.

Рођен 1950. године

На мјесту гдје су темељи породичне куће, другог септембра 1950. рођен је наш саговорник рубрике „Лице Романије“. У времену када се оскудно живјело, а одрастало опет срећно у души, Ранко је завршио основну школу у Сокоцу и баш тада 1965. године, формирана је гимназија у којој је наставио своје школовање.

– На Правном факултету у Сарајеву дипломирао сам 1974. године, а касније сам магистрирао и докторирао на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Након правног факултета као стипендиста „Романије“, радио сам ту пар година, а по кадровској листи долазим до радног мјеста секретара општине Соколац. Прве вишестраначке изборе дочекујем на функцији предјседника Извршног одбора Скупштине општине Соколац.

Породично стабло утемељио у Балтићима

У то вријеме развој опшптине Соколац био је врло интензиван. Само радна огранизација дрвне индустрије „Романија“ простирала се на четири општине са преко двије хиљаде запослених.

– Знате како кажу, тада се живјело у другачијем времену. На подручју општине био је огроман број запослених у свим сферама друштвеног живота. Замислите само какве су биле могућности када се на посао чекало само пар дана по завршетку факултета. Наши школовани кадрови су израсли у високе функционере, војне чиновнике и докторе наука – рекао нам је он и додао да се имало услова за складан живот јер су стандарди били солидни, а морал и понашање људи на задовољавајућем нивоу.

Хиперпродукција високообразовних људи

Након ратних година како нам прича наш саговорник полако опадају те вриједности због хиперпродукције високообразовних људи. Губи се систем образовања, расте број образовних институција, верификованих школа, а све је мање студената на државним факултетима и занатлија специфичних занимања.

– Без обзира што су моји родитељи били сиромашни и нико није радио, био сам одличан ученик. Имао сам за студирање захваљујући општинском кредиту, који је могао да подмири трошкове мензе, просјечне собе за становање, а за све остало била је студентска задруга па се нешто и зарађивало. Имали смо морал као да имамо све и у тим условима дали смо приоритет само учењу. Било је воље и пријатељстава која и данас трају – наставља причу о себи господин Реновица.

У богатој радној каријери, Ранко бива 2002. године постављен за генералног директора Осигуравајућег друштва Јахорина осигурања а.д. Пале.

Били смо најјаче осигуравајуће друштво. Због десет филијала од Требиња до Приједора много сам путовао и као фирма дјеловали смо сложно. Никада се нисам постављао као надређени и мој мото и гесло је био да се морају да задовоље права радника. Јер, ако је радник задовољан поштовање неће бити формално већ инстинско. Резултат тога је успјешна фирма, у противном све је привремено, јер ако врх гледа само себе ту успјеха нема. Можда је тај мој приступ разлог за црквено одликовања које je потписао лично покојни Патријарх Павле, или што смо први освојили ISO – International Organization for Standardizaiton без којег данас нико не може да ради. Признајем, имао сам доста успјеха, званично сам помагао друштва, спорт. Велика ми је част што сам један од носилаца златне плакете Општине Соколац, уз коју чувам и признање за најбољег привредника Сарајевско-романијске регије. А као круна свега, на опроштајној вечери Wiener штедише су ми за поклон израдиле поштанску маркицу са мојим ликом – то остаје вјечно.

Супруга Данка главни ослонац у васпитавању синова

Ранко Реновица има три сина са својом супругом Данком која је била главни ослонац у васпитавању.

– Од родитељског усмјеравања зависи какви ћете бити када одрастете. Знате и сами да све полази од куће. Хвала Богу понекад се забројим око својих укућана колико нас има; и нека, треба да нас буде и више. Надасве је узајамно поштовање, поред жене која је стуб куће – кроз смијех говори Ранко – сви доприносе према својим могућностима. Снахе се понашају као сестре, а када знам да ће у послу једном сину увијек у помоћ доћи онај други, мој циљ је испуњен. Неки кажу да им пензионерски дани тешко падају, моја пословна сфера је завршена и нашао сам мир окружен унучадима и нема цијене која би га замијенила.

Ко живи у Сокоцу или пролази кроз ову малу општину на путу до свог одредишта, проћи ће кроз Балтиће. Са друге стране улице је кућа пуна народа, дјечијег смијеха који лијечи сваку рану. Нека предстојећи празници донесу радости, јер што би рекао Добрица Ерић:

„Нек љубав надјача,
нек не буде плача, осим дечјег
И када учио, и кад се мучио
И када свету тајну докучио,
деца ти се рађала“…

Објављено у 242.броју Соколачких новина (децембар 2018.)

Постави одговор