Прошлог мјесеца обиљежено је сто година од велике побједе Краљевине Србије у Првом свјетском рату. Она је током четворогодишњег рата против Аустроугарске и других Централних сила слободу платила трећином свог најпродуктивнијег становништва. Крајем ратне 1914. године Краљевина Србија је донијела Нишку декларацију којом је као ратни циљ истакла ослобођење и уједиње све „неослобођене браће“ – Срба, Хрвата и Словенаца. На темељима овог документа и српских ратних побједа, 1918. године створена је Краљевина СХС. О карактеру прве Југославије и положају српског народа у њој, разговарали смо са мр историје Драженком Ђуровићем, који тренутно похађа докторске студије на Филозофском факултету у Београду – Одсјек за историју.

Разговор смо започели присјећањем шта је Србима донијела нова држава.

– Срби су југословенским уједињењем остварили дугогодишњи сан о ослобођењу и уједињењу Српства. Скоро комплетан српски етнички простор нашао се унутар јединственог државног оквира. Ипак, треба нагласити да је српска национална интеграција у новој држави могла бити потпунија. За разлику од Војводине и Црне Горе, које су крајем новембра 1918. године прогласиле директно уједињење са Србијом и тако оствариле потпуни тријумф националне идеје, Босна и Херцеговина је у Краљевину СХС ушла као дио фиктивне Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Иако су се за уједињење са Србијом изјаснила 42 од укупно 54 босанскохерцеговачка среза, српски политичари из БиХ остали су по том питању неодлучни све до прводецембарског акта, везујући тако БиХ за политички Загреб. И поред тога, новостворена Краљевина СХС била је за Србе повољно рјешење. У њој су Срби били најбројнији и народ са најснажнијом државотворном традицијом, на њеном челу налазио се српски владар и династија – прича Ђуровић.

Краљевина СХС је од стварања имала економске и политичке противрјечности.

– У погледу економије југословенску државу је карактерисала велика неравномјерност. Поједине регије били су на нивоу друге технолошке револуције, док су централне – аграрне области у индустријској револуцији касниле за вијек и по. Кључни политички проблем било је тзв. хрватско питање. Одмах након уједињења хрватски политички представници супротстављали су се политици државног унитаризма и народног јединства. Лидер Хрватске републиканске сељачке странке Стјепан Радић је у оквиру „југословенског јединства“ тражио своју „хрватску државу“. Буран политички живот у знаку српско-хрватских сукобљавања имао је трагичан епилог 1928. године у виду скупштинског атентата на хрватско политичко вођство, што је додатно продубило нетрпељивост. Краљ Александар је увођењем личне власти 1929. покушао очувати државно и народно јединство. Међутим, прокламована државна идеологија интегралног југословенства одбацивана је од Хрвата и Словенаца, али и од појединих српских политичара. Послије марсејског атентата, југословенска држава се суочила са опасношћу дезинтеграције и распада – додао је он.

Око тога да ли је стварање југословенске државе била грешка или не мишљења су подијељена.

– Они који југословенско уједињење сматрају грешком то гледају из контекста данашњег времана, односно „накнадне памети“. Као боља опција за Србе истиче се Велика Србија, која им је током рата обећавана, али не и гарантована од стране сила Антанте. Такво рјешење није обухватало све територије на којима су живјели Срби. Поред тога, подразумијевало је државу која би од укупно осам милиона становника имала половину несрпског становништва, од чега око два милиона Хрвата. Иако су за Југославију Срби платили високу цијену, она није била грешка. Стварањем те велике државе показала се сва ширина српске државотворне мисли, која је од почетка 19. вијека била у сталном успону. Југославија са свим политичким, економским и културним предностима, које је имала, представља историјски максимум српске модерне државности – мишљења је Ђуровић.

Будућност припада оним народима који познају и поштују прошлост. Трагедије које су се Србима у 20. вијеку више пута понављале, указују на континуирану небригу према сопственој страдалачкој историји.

– Бројке жртава ратова прошлог вијека су заокружене – што значи да никада нису дефинитивно утврђене. Срби до данас у Београду немају централни споменик жртвама великих ратова 20. вијека, који би опомињао и подсјећао на трагичну прошлост а да не говоримо о пројектима као што су изградња меморијалног центра, играним филмовима или ТВ серијама о албанској голготи, Кајмакчалану, Солунском фронту… Обавезни смо на поштовање и темељно изучавање прошлости, поготово југословенског искуства, које је од изузетног значаја. Њиме поучени требали бисмо смремније дочекати изазове будућности – поручио је Ђуровић.

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.