Ово је будућност српског народа – рекао је, љубећи дјевојчицу која му је поклонила цвијеће (ВИДЕО)

0

– Ово је будућност српског народа – рекао је, љубећи дјевојчицу која му је поклонила цвијеће, први предсједник Републике Српске на обиљежавању прве годишњице постојања државе на чијем челу је био.

А с правом кажемо да је прва годишњица постојања Републике Српске обиљежена, јер осим условне слободе и наде у мир и боље сутра, српски народ тих година мало шта је имао.

Гробова је тих година и у 20. вијеку уопште, за тако мали народ, било превише.

Горјело је на свим фронтовима дуж скоро двије хиљаде километара границе Републике Српске.

Убијани су Срби уз Дрину током цијеле 1992. године. Али само два дана прије ове вечери пркоса и поноса, на Божић, те 1993. године и само у једном дану, у братуначком селу Кравица убијено је 49 православних Срба. Стога не чуди чињеница да су руководство Републике Српске и предсједник Радован Караџић, тај 9. јануар 1993. године провели са својим народом у Подрињу.

А присуство предсједника и војске међу народом, у тим годинама значило је много.

– Српски народ је неунишив. Иако су многе силе против нас, с нама је Бог и ми ћемо успјети и побиједићемо. Желим да вам честитам прву годину слободе и ако Бог да нека се наниже ниска од хиљаду година, а послије ћемо виђети како ћемо – поручио је предсједник Караџић присутнима у Зворнику.

Одговорни за године страдања српског народа у Подрињу и у другим дијеловима Српске ослобођени су сваке кривице, а ми, којима је посао да трагамо и зовемо, кад се јави потреба српског народа да чује глас првог предсједника Српске, до предсједника не можемо. Али сви без изузетка знамо да је увијек уз нас и уз Српску. И сви без изузетка знамо да мисли исто што и његов политички саборац и насљедник, његова кћерка Соња Караџић Јовичевић.

Хвала онима, који нису више међу нама, што су се борили и страдали, и у рату и у миру, за њу и за нас. Слава им. Хвала свима међу нама који су на било који начин допринијели да настане и опстане, а посебно онима који и данас због тога страдају, а да се због свог доприноса не стиде и не кају. Хвала и онима чија нас је бахатост и зла намјера натјерала да је створимо, и онима који стално на њу кидишу – да је сачувамо. Боже, помози и дај нам мудрости, храбрости и могућности да уредимо земљу и живот по мјери живота достојног живљења, за сваког грађанина. За све који остају и све који одлазе, да пожеле и имају гђе да се врате и ко да их дочека. Нико нема монопол над овим даном и овим слављем, него сви имамо обавезу и част. Обавезу на сјећање, понос и захвалност. Част коју многи народи немају, а која се не троши на квазиполитику и јефтине поене. Није на томе настала, на томе се неће ни сачувати. Ако се никада и ни око чега не можемо сложити – око овог дана морамо. Не из ината него из самопоштовања – поручује нам Соња.

Постави одговор