Човјек сам који воли да се фотографише, односно који воли да му остане та врста трага, за подсјећање на тренутке и људе, а такође, желим да информишем грађане које приликом посјета, пријема и састанака представљам, као њихов начелник и као политичар. Када неко те фотографије и успомене иако нема ни разлога ни повода, ставља у неки ружан контекст, он неминовно блати и успомене и онога ко је на тим фотографијама. Ето зато сам, иако у почетку прећутах, одлучио да се укључим у полемку са неким са ким то иначе не би чинио.

Дакле оно о чему овдје говорим је стављање у неки ружан и негативан контекст фотографија са пријема код Српског члана предсједништва БиХ, поводом Божића и Дана Републике Српске на којима сам са још неким члановима Српске демократске странке.

Сада би ја требао да говорим о себи, па да говорим ружно о ономе ко говори о мени, па да он одговори, и тако да хранимо сензацијама жељне медије, да као забављачи играмо ту представу пред грађанима.

Не, одбијам то да радим, није то политика коју ја заступам. Нити је то начин да се буде у медијима. Умјесто тога ја говорим о ономе што сам радио, урадио, те о ономе што планирам да урадим. Тако ја долазим до медија, јер они процјењују да је оно што радим и планирам вриједно праћења. Ово сада представља изузетак из потребе да дам подршку госпођи Караџић-Јовичевић, те да објасним грађанима о чему се говори већ пар дана.

Сложићемо се да је потпуно нормално и природно да као начелик општине која је дио града Источно Сарајево будем на пријему поводом Божића и Дана Републике. Потпуно је логично да са властима свих нивоа сарађујем у интересу грађана који су ме бирали. Живот не може и не треба да чека ни да стане јер на свим нивоима власти нису чланови исте политичке странке. Апсурдно је објашњавати то, то би бар требало да буде свима јасно.

Свима, осим онима који политику и живот схватају црно-бијело, којима је све или-или. Критизерство је критика критике ради, то је оно ситничаво закерање, цјепидлачење и гунђање, које не зна ни шта хоће, нити има снагу ни знање да нешто предузме и које никада не води ка рјешењу било ког проблема.

Једно је бити противник идеја и дјела неког човјека или групе људи, а потпуно је друга ствар нападати на личност човјека. Дехуманизовати га, рашчлањивати нечији живот и атаковати на породицу, нa оно гдје је сваки човјек посебно рањив и осјетљив.

Соња Караџић Јовичевић је члан Српске демократске странке и народни посланик у Скупштини Републике Српске. И да она јесте кћерка првог предсједика Српске, и баш због тога она ни Српску, али ни политику не схвата ускостраначки, ускоинтересно и провинцијално. Постоје двије приче о томе како је Република Српска добила име, једна од њих укључује и госпођу Соњу Караџић Јовичевић. То је историја, то је оно, што ће историчари, али прави, да истражују и анализирају. Да није ништа друго урадила, а и да ништа друго не уради, њено име ће остати у историји Републике Српске и Срба с ове стране Дрине.

Е сад када неко жели медијску пажњу у Федерацији БиХ, а при том је из Републике Српске, онда он нападне или првог предсједника Српске, као што су то радили некада, или његову кћерку, а у контексту “татина кћерка” као што то неки данас раде.

Тужно је што ту своју потребу за пажњом и за медијским појављивањем хране тако ниским и плитким реченицама и коментарима. Људи који не схватају да медији у Федерацији преносе и објављују ријечи углавном оних који нападају Републику Српску, њене институције или званичнике, политички су незрели и недоречени.

Мени ти исти замјерају то што ја имам контакте и коректну сарадњу са свим медијима у Српској. За мене то представља понос и част. До тога сам дошао кроз уважавање свих медија, а посебно новинара са којима сам сарађивао и са којима сарађујем, надам се на обострану корист.

Уколико неко сматра да потпредсједник Српске демократске странке не треба да разговара са свима у Српској за добробит грађана који су га бирали, ми смо онда у већем проблему него што смо мислили.

За разлику од неких других људи који вапе за медијском пажњом, па због исте праве сензације, говоре ружно о другим људима, оптужују и клевећу, мени медији нису никада за ових 30 година бављења политиком били недоступни, нити сам се осјећао од било које куће у Српској изопштено или блокирано.

Грађани Сокоца и Источног Сарајева гдје сам политички дјеловао и дјелујем, све ове године то добро знају, они оцјењују мој рад из избора у изборе, они су разлог зашто сам и даље на политичкој сцени. И на крају крајева једино ће они и ја рећи или одлучити када је вријеме да одем из политичког живота Републике Српске.

То никако не могу да ураде они који се попут Вукановића скривају иза Српске демократске странке, користе њену инфраструктуру и ресурсе, а онда глуме самосталност и хвале се тиме што нису чланови странке. При том поручују да је вријеме да неко оде из политике. То није ни Вукота који искључује оне који су у странци скоро онолико колико он има година живота. Он се скрива иза печата предсједника који му је повјерио Босић, који из прикрајка храни вучију параноју.

На крају крајева Вукота и Босић су и дозволили Вукановићу да буде на листи Српске демократске странке, да четири године буде савјетник у Босићевом кабинету, а након тога у скупштинским клупама, на рачун инфраструктуре и организације странке коју напада и поносно истиче да није њен члан.

Питање је да ли Српска демократска странка у Херцеговини нема довољно људи за изборне листе, па су потребни и неки “нестраначки људи”? Ко је крив ако нема?

Куда ће Српску демократску странку одвести они који живе од напада, од препуцавања, блаћења, искључивања, клеветања, којима су ближи “Слободна Босна” и “Дневни Аваз” од “Гласа Српске”, а ФТВ од РТРС-а?