Када се у Сокоцу помене кошарка, онда се доста нас сјети момака који су своју кошаркашку каријеру почели у „Гласинцу“ крајем деведесетих. Била је то генерација која је своје прве кошаркашке кораке и утакмице играла на бетонским теренима, на отвореним игралиштима, скоро цијелу лигу, јер у то вријеме у Сокоцу није постојала спортска дворана. Без обзира на лоше услове, та генерација је нашла свој пут да освоји титулу јуниорског првака Републике Српске.

Сјећају се многи те славне генерације на челу са тренером Предрагом Крсмановићем и кошаркашким савјетником Владаном Боровином. Играчи и данас послије двадесет година све заслуге за успјех придају баш њима, док тренер Крша тврди са сигурношћу да за дванаест година његове каријере у „Гласинцу“, никада се није поновила тако дисциплинована и талентована генерација, са већом жељом за побједу. Била су то дјеца чије дјетињство је прошло у рату, стартовали су 1997. године и недостајао им је пионирски и кадетски стаж, ал ентузијазам и љубав према кошарци издвојили су их као посебне. Ти посебни момци били су – Младен Ђурковић, Мирослав Делић, Игор Крсамановић, Марко Паунић, Мирко Копривица, Бојан Каностревац, Момчило Реновица, Мирко Пржуљ, браћа Бојан и Дејан Драгић, Бојан Маринковић, Милорад Бартула, Бојан Говедарица, Срђан Миленковић, Младен Тодоровић, а у јесен 1999. прикључују им се као појачања Иван Дуканац и Жељко Бојовић.

Е сада, они који се не сјећају услова у којим су ови момци играли, можда ће помислити да јуниорска титула и није ники успјех. Ја ћу из прича играча и мога сјећања, покушати да приближим свима зашто је по мени ово један од највећих успјеха соколачке кошарке.

То је била прва генерација јуниора која се окупила послије дугогодишње паузе, која је била узрокована ратним сукобима. Финансијска ситуација у тим годинама није била баш сјајна, Соколац у то вријеме није имао спортску дворану, а клуб је на старту од свега имао на располагању бетонске терене код Основне школе, неколико лопти и старе пријератне дресове. Кажу, да су врло често изгледали смјешно када се појаве на утакмицама у другим градовима, јер се дешавало да немају ни исте мајице на загријавању. Нико данас не може да замисли колики је био ентузијазам ових младића, сјећају се да су неки и поред цијелодневног рада на исцрпљујућим пословима долазили на тренинге. Врло често се дешавало, да немају организован превоз на утакмице, него су их колима возили тренер и родитељи.

Многи су мислили да је немогуће у таквим околностима да ови момци постигну веће успјехе. У то вријеме већина клубова који су им били противници имали су јаче спонзоре, и адекватне услове, ал су Сокочани пут до титуле остварили побједама на домаћем терену, гдје су били несавладиви и против надмоћнијих екипа. Изгледа да је играње на отвореним теренима био њихов плус у односу на остале. На регији су били најуспјешнија екипа, испред „Младости“ из Рогатице, „Варде“ из Вишеграда и екипе „Сарајева“ и „Чајнича“. У полуфиналу након укрштања са најачим клубовима из Херцеговине побјеђују екипу „Леотара“ из Требиња и долазе до финала које треба одиграти са једном од најквалитетнијих екипа у лиги – „Младости“ из Гацка. Након проласка у финале, кошаркаши „Гласинца“ заједно са одбојкашицама које су такође низале успјехе у то вријеме, некадашњи магацин соколачког предузећа „Тргопромет“ адаптирају у спортску салу „Лименка“ у којој се касније дуго година одвијао спортски живот Сокоца. Сјећају се неки од играча да у почетку није било ни кошева, па су на тренингу онако замишљали кош и закуцавали. Кажу, тренирало се и на -20, а то их је све чинило још јачим. Екипа „Гласинца“ у првој утакмици одиграној у Лименци побјеђује Гачане и улази у четири најбоље екипе у лиги. Утакмице фајнал фора одигране су крајем децембра 1999. године, а пласирале су се још и екипе „Радивоје Кораћ“, „Радник“ из Бијељине и „Борац“ из Бања Луке.

Сокочани остварују све три побједе. Одједном на велико изненађење, екипа младића са бетонских терена, коју нико није узимао за озбиљно постаје јуниорски шампион Републике Српске. Ова јуниорска постава у наредној сезони пребачена је у први тим и играју Другу лигу –исток, гдје такође биљеже значајне резултате. У то вријеме у екипу су се прикључило још неколико талентованих момака из Сокоца – Драган Пилиндавић, Саша Тупајић, Срђан Рајић и Мирослав Секулић. Након двије одигране сезоне у другој лиги, 2002. године „Гласинац“ се пласира у већи ранг такмичења. Храбри и срчани момци који су изнијели највећи терет, заједно са тренером да би кошарку у Сокоцу подигли на највиши ниво, одлукама управе клуба бивају замјењени кошаркашима са стране. У клуб је доведено осам кошаркаша, и момци из Сокоца остају без свога мјеста. У првој постави остаје само Игор Крсмановић, а као замјенски играчи на клупи без веће минутаже остају Ђурковић, Копривица и Пилиндавић. Без обзира, екипа се није предавала, вриједно су тренирали ту сезону, ал када је и у наредној одлучено да се игра поново са страним играчима, већина Соколачких момака напушта клуб. То је била одлука, која је била разочаравајућа за све који су од почетка пратили и бодрили успјех момака који су срцем и из љубави играли кошарку. Кошаркашки клуб „Гласинац“ након овога, врло брзо креће стрампутицом, послије двије сезоне игре са страним играчима, када клубска каса остаје без новца, управа покушава да у клуб врати играче из Сокоца, ал екипа никад више није била иста. „Гласинац“ након неког периода бива угашен, а данас постоји кошаркашки клуб „Соколац“.

Сигурна сам да је ово генерација која ће због много разлога још дуго година да се помиње међу љубитељима кошарке, ако ништа по томе како се од нуле постаје шампион.

Чињеница да се ова генерација „Гласинца“ прије пар дана поново окупила у Сокоцу на прослави 20 година од освајања титуле, говори о томе колико су остали блиски саиграчи и колико је велики значај за њих имао успјех из 1999. године. У сваком случају квалитетни људи, добар примјер будућим нараштајима и неизоставно вриједни помена.

Рођена у Сарајеву 1987. године. Основно и средње образовање стекла у Сокоцу. Студије новинарства завршила на Филозофском факултету на Палама 2011. године. Новинарску каријеру започела 2012. у ЈП „Инфо Центар“ Соколац у коме задржала до 2014. године. Од јуна 2014. обавља послове самосталног стручног сарадника за односе са јавношћу у кабинету начелника општине Соколац.