Иако је на прагу деведесете године живота, Живко не осјећа претјерано терет година; има чвршћи корак од многих седамдестогодишњака. У његовом гласу ни сјене дубоке старости; мозак беспријекорно функционише, на питања реагује нестварно брзо, зачуђујуће прецизно износи детаље из најраније младости.

У зимском дану, када се Соколац нашао у вртлогу снијежних пахуља и ледене кише, покуцао сам на врата Живковог стана, у главној градској улици. Наравно, примио ме је с осмијехом, спреман за договорени разговор. Покренуо сам малену направу за снимање тона и препустио се казивању старине, прекидајућа га, на тренутак, кратким питањима.

-Само сам 11 година имао када је Хитлер ударио на Југославију. Ни моје мало село – Мандра, смјештено између двије планине – Копита и Деветака, није било поштеђено страдања. На Петровдан, 12. јула 1941. године, усташе су, из правца Рогатице, у свом убилачком походу стигле и до моје Мандре. На свети дан спалиле село, побиле одрасле мушкарце, међу којима мог оца, његове рођаке – Алексу и Мила, двојицу Шибалија. Дјецу нису дирали. Убијени су у кући спаљени. Преживјели су се спасили у шуми званој Гај, гдје смо преноћили . Вратили се на згариште, у дјелимично спаљеној кући смо до зиме живјели. Сјећам се тих тешких дана, како да се јуче десило– почиње причу старина.

Није се могло даље остати на родном огњишту. Сколила непријатељска сила са свих страна. И малени Добриловићи су кренули у избјеглиштво, као и многи из романијских села, спас тражили преко Дрине. У успоменама нема детаља везаних за прелазак преко судбинске ријеке. Имали су среће малишани да се не нађу на путу црнокошуљаша, који су у том злом времену дежурали на дринским обалама, наоружани камама, у засједи чекали збјегове.

-Старија сетра Милка повела нас петоро млађих –Милана, Рајка, Миладина, Миљу и мене у избјеглиштво. Прешли Дрину, преко Ужица и Севојна, дошли смо до Мокре Горе, а одатле до Неготина. У Хајдук Вељка Крајини остали смо до краја рата, све док, захваљујући Црвеној армији, није ослобођена Србија Југославија. Одатле пут води у Београд, а потом у тек ослобођено Сарајево, близу моје Романије. У Сарајеву сам завршио основну школу- казује Живко.

Нова власт озбиљно размишља о наставку школовања младих. Захваљујући потписаним спорузимима са земљама побједницама, шаље их у више европских земаља, гдје изучавају занате. Са 14 година Живко се нашао у Чехословачкој, у граду Брно, у, како нам рече, већ тада веома добро уређеној земљи. Са њим се, у индустријском сједишту Моравске, нашло још неколико младих Романијаца. Успомене на те ведре године Живко не може заборавити, оне су још увијек живе, често се нађу у мислима.

Из сарајевског Војно-техничког завода “Тито” послали су нас у Чехословачку, која нас је, морам да нагласим, добро васпитала. Школовали смо се у Брну, у фирми “Инжењер махала”, предузећу чудног имена, у коме су се израђивали генератори и други електро уређаји. Са мном су били моји Романијци – Драго Ећимовић, Богдан Бојовић, Петко Томић, Жарко Боровчанин, Сава Планинчић и Мићо Косорић. Морали смо, на почетку школовања, проћи скоро све занате.Бесплатно смо се школовали. Дужили забављали. Играо сам и за локални фудбалски клуб. Добар био и у стоном тенису. Екипа Брна, захваљујући Црногорцу Драгољубу Ражнатовићу и мени, била је првак државе у стоном тенису. Посебна стручна комисија, након показаног у практичној и теоретској настави, одређивали су наша будућа занимања. Богдан Бојовић, Драго Ећимовић и ја смо се нашли у електро струци, испекли занат у Брну, спремили за будуће изазове. Осим Саве Планинчића, сви смо се вратили у своју земљу. Он са неком Американком, након Соколског фестивала одржаног у Прагу, оде у Америку. Звао и мене да пођем с њим. Имао сам обавезе према породици, а био и секретар сарајевског Одјељења СКОЈ-а и кандидат за Партију. Све обавезе примао сам озбиљно – присјећа се Живко доживљеног у Чехословачкој.

Југославију је 1948. уздрмала позната резолуција Информбироа. Жестоко се посвађали Тито и Стаљин, а многи комунисти, они што се опредијелише за Стаљина, нађоше се на Голом отоку. Баш у том невремену млади Романијци су се из Чехословачке вратили у отаџбину. У Новом Саду су се окупили . Одатле кренули диљем земље. Живко је распоређен у фирму “Славко Родић” у Бугојно, али се убрзо, по наредби ресорног министарства БиХ, нашао у соколачкој Дрвној индустрији “Јахорина”, гдје ће даноноћно радити на одржавању генератора.

-Није тада било далековода. Гнератори су производили струју. Једини сам био електричар у предузећу. Годинама радио у три смјене, све док из сарајевског “Енергоинвеста” не дође Богдан Бојовић, који се са мном школовао у Чехословачкој. Убрзо нам се придружио и Драго Ећимовић, који је, до тада, био у Железнику, такође “чешки ђак”, како су нас звали. Био сам од стране предсједника општине Славка Цвијетића и Партије задужен да формирам занатске радионице у Сокоцу. Окупио сам све мајсторе, људе од заната – столаре, кројаче, шустере и друге. Нашли су се под истим кровом. Радили за боље сутра општине. Био сам и руководилац Пословне јединице електродистрибуције “Валтер Перић” у Сокоцу, а 1975. године сам прешао у сједиште предузећа – у Сарајево. У пензију сам отишао 1991. године. Исте године умире ми моја супруга Ковиљка. Радио сам и као инструктор за обуку возача. Стотине младих људи сам обучио да управљају аутомобилима. Мој “ученик” је био и садашњи члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић, његов брат и бројни други. И у минулом рату, као пезионер, био сам активан; радио сам на одржавању агрегата.

Спорт је посебно поглавље у Живковом животу, о чему радо говори. Дружење са фудбалском лоптом заузима почасно мјесто у његовим сјећањима. Све је почело у Брну, а настављено у Сокоцу, на фудбалском игралишту “Бара”.

-Из Чехословачке сам донио фудбалску лопту. Силно ме узбуђење испунило када сам крочио на наше игралиште, гдје сретох тренера “Гласинца” Карла Пласу, Нијемца, који, након рата, није хтио да се врати у своју земљу. Бијаше ту и Мићо Косорић. Покажем нову лопту. Био је то велики догађај за наш клуб. Ђорђо Косорић и Рајко Нинковић, неуморни фудбалски радници, у Сарајеву су 1949. године регистровали ФК “Гласинац”. Мојом лоптом су се играле само првенствене утакмице. Чували смо је као ријетку драгоцјеност. Бијаше то вријеме чистог аматеризма, дружења које се данас не може срести ни у сновима. Сами смо издвајали паре за јело и спортску опрему. Путовали на утакмице камионима наше Дрвне индустрије. Често је за управљачем био Радомир Мачар, играч Гласинца, Божо Маџгаљ и други, мени драги људи. И навијачи су са нама ишли на утакмице у Горажде, Вишеград, Фочу, Требиње, Сарајево, Рогатицу… Често о тим људима размишљам, у снове ми долазе ти ведри и разиграни дани. Колико пута се сјетим Десимира, Вељка и Радомира Мачара, Ђура Мишића, Рајка и Ранка Бојовића, Милана Башића, Мића Косорића, Васа, Рада, Милоша и Војкана Паунића, Милана, Богдана и Миладина Бабића, Ивице Иџотића,Жарка Боровчанина, Срђа Ковачевића. Од поменутих, само је у животу Срђо Ковачевић. Недавно су преминули Радомир Мачар и Милош Паунић. Наравно, има још бивших фудбалара “Гласинца” са којима сам друговао, али се не могу у овом тренутку сјетити свих имена. Све су то биле делије романијске, момци на гласу, људи посебног кова и карактера, спремни на нож ударити због неправде, помоћи сваком ко се нађе у невољи. Често, када сам у осами, присјећам се дружења на фудбалском игралишту и ван терена. Захваљујући спорту и дугогодишњем раду на терену као електричар, одржао сам здравље, кондицију, тако да се и данас, у осамдесет осмој, на прагу деведесете, осјећам као да сам десетак година млађи. Осјети се то по мом кораку у овим зимским условима. И по леденом тротоару често дођем у просторије Удружења пензионара, гдје разговарам са пријатељима. Ипак, најсрећнији сам када ми наврате кћерка Славица, зет, унуци и праунук Вања.

Старина Живко заврши казивање , предахну, убијеђен да је испричао оно што се није могло заборавити када је ријеч о његовом животу. Вели, на крају, да је разочаран што наша земља више нема праве занатске школе, што се погубно одражава на привредни развој. Несрећан је и због одласка младости у далеке земље. С тугом посматра младе људе како непрекидно буље у мобилне телефоне, дане и ноћи проводе у кладионицама и кафанама.

Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.