Иако у Заводу за форензичку психијатрију не желе коментарисати случај вишеструког убице Едина Гачића, јасно је да је неко у реду потеза погријешио.

У Заводу је 70-80 одсто оних с изреченом мјером обавезног психијатријског лијечења, други су зависници, а за четверо тек треба утврдити да ли су кривично дјело учинили под упливом болести.

У радно-окупационом одјелу Завода за форензичку медицину на Сокоцу, који је отворио врата 5. децембра 2016, на полицама видимо бројне радове: слике у свим техникама, украсне предмете разних облика и материјала, везене и плетене ствари… Ту су и љубавне поруке. Да не знате гдје сте, помислили бисте да сте на некој изложби умјетника.

– Ми смо сретни када неко од пацијената на овај начин из себе избацује најбољи дио себе, каже за Ослобођење Дара Јанковић, руководитељица одјела за радну окупацију Завода, који се налази уз Психијатријску болницу, на самоме улазу у Соколац.

Болесник с два ентитета

Зграде некадашње Војне болнице су реновиране захваљујући 6,7 милиона КМ које је донирала швајцарска влада, али и томе што су се Вијеће министара БиХ, ентитетске и Влада дистрикта Брчко договориле о оснивању институције која је годинама недостајала Босни и Херцеговини.

Наши саговорник, психијатар на специјализацији, др. Миле Јевтић (директор Бојан Копривица се напрасно разболио и, након састанака које је имао до 11 сати, отишао је лијечити се кући, па нисмо могли да га упитамо да ли је он доиста наставник географије као што су писали неки медији, оп. а) каже да тренутно у Заводу с 200 мјеста има стотињак пунољетних пацијената, од 20 година па до 70 и нешто. Жена је 11.

Да ли је, судећи према дијагнозама које је имао, и према своме понашању пацијент Завода требало да буде и вишеструки убица Един Гачић? Питамо то утолико прије што нам др. Јевтић каже да је Завод модерна специјализована здравствена установа, намијењена за смјештај форензичких психијатријских пацијената.

– А они су, да тако објасним, оптерећени са два “енитета”: први је медицински, значи, они болују од одређене психијатријске болести, а други је тај правни “ентитет”, а то је то опасно понашање, и под упливом своје болести они због таквог понашања почине неко кривично дјело. Наш правосудни систем одређеним инструментима санкциониште то кривично дјело, и на основу тога судови доносе одређена рјешења, којима изричу таквим особама мјере обавезног психијатријског лијечења и чувања у здравственој установи, као што је Завод. Или, с друге стране, могу да им изрекну мјеру обавезног психијатријског лијечења и чувања због болести зависности (алкохолизам, наркоманија, таблетоманија и сл.) Дакле, пацијенти се овдје упућују искључиво одлукама судова, потцртава др. Јевтић.

Напомиње да је таквих пацијената сада највише у Заводу, 70-80 процената. Суд може изрећи и мјеру којом се овдје шаље лице за које се тек сумња да је починило неко кривично дјело, и оно има статус притвореника који се смјешта на експертизно одјељење. Мјера ће му бити изречена након што се обави вјештачење, а и таквих има на Сокоцу. Постоји и трећа категорија њихових пацијената. То су они који одслужују затворску казну због неког кривичног дјела.

– Ако дође до неког погоршања, затвори имају своје консултативне психијатре и уколико они виде да нешто код њих није уреду на психичком плану, директору затвора ће дати упутницу да овај таквог пацијента упути у Завод. Имамо и такве пацијенте, с тзв. пеналним реакцијама, погоршање на психичком плану, које ми обично послије одређених терапија, вратимо назад, у затвор, говори др. Јевтић.

Подсјећамо, према ријечима Едхама Велаџића, директора КПЗ-а Луке Бихаћ, током боравка у тој установи, а након почињена два убиства, Гачић није правио проблеме нити је показивао било какве знакове антисоцијалног понашања. С друге стране, ових дана су неки од осуђеника који су заједно са њим били у ћелији наводили, рецимо, то да је Гачић подузимао извјесне мјере издржљивости, није излазио у редовне шетње, није се дружио, знао је јести само јабуку за 10-12 дана и слично. Ако то није вид асоцијалног понашања, шта би онда било? Иначе, током редовних психијатријских вјештачења, љекари су констатовали да Гачић има тешке психичке проблеме. Зашто онда није упућен у Завод?

Др. Миле Јевтић не жели ништа коментарисати о Гачићу, а разговору присутна Сузана Солдар, портпаролка Завода, упозорава на то да не можемо добити одговор ни на једно питање које се тиче неке конкретне особе.

– Утолико прије што Гачић није био наш пацијент, а да јесте, тек тада не бисмо, каже др. Јевтић, напомињући да је Завод једина установа оваквог типа на нивоу БиХ у коју се, истиче, примају пацијенти из свих дијелова државе.

Хрватска посједује сличну, а чувени тамошњи психијатар др. Владо Јукић, када је посјетио соколачки завод прошле године на сусрету форензичара, био је одушевљен. И не само он. У Србији, опет, установе за форензичку психијатрију нема.

– Овдје не треба мијешати различите дијагнозе, алкохоличар с психозом рецимо, а замислите тек психијатријског пацијента с ментално здравом особом, говори др. Јевтић, наглашавајући да су први пацијенти Завода били из оближњег тзв. судског одјељења Психијатријске болнице, па је ту и пацијент који је у ту болницу ушао 1981. године.

Др. Јевтић објашњава да, једнако како Суд наређује да приме пацијента, по наредби Суда се и отпусти.

Коначна одлука

– Ми смо као десна рука Суду, који може изрећи мјеру (не)ограниченог трајања. Ако је ограниченог, најдуже на годину гласи рјешење, а ако је неограничено, онда пратимо пацијента и уколико он дође до задовољавајућег нивоа психичког, али и социјалног стања, предлажемо суду његово пуштање. Или не предлажемо, посебно ако га његова средина не прихваћа, што може бити много важније од психичког стања, каже др. Јевтић.

Не могу враћати пацијента у породицу која га не жели, јер су тако велике шансе да ће он поновити кривично дјело. Иначе, стално шаљу суду извјештаје, а ако у њима стоји да се пацијент може пустити, суд одабира независног вјештака, па тако има два мишљења за своју коначну одлуку.

Но, др. Јевтић посебно истиче важност Центра за социјални рад и примарне здравствене заштите:

– Ми овдје “одрадимо” своје, али ангажман је сада на том центру, који ће редовно пратити пацијента, као и центри за ментално здравље, који ће надзирати и стање у породици, као и то да ли се пацијент редовно јавља на контроле, да ли узима препоручену терапију. Неки од њих мјесечно добивају ињекцију, искључиво у домовима здравља, каже др. Јевтић, додајући да је сваки пацијент једна прича.

Њен дио су и умјетнички радови које смо видјели, али и јучерашња вијест о смрти осумњиченог убице. Најгоре од свега би било да се због те смрти не одговори на питање: ко је заказао у овом случају.