Желио неко да призна или не, да види или да не види…

ОФК „Гласинац 2011“ и ФК „Соколац“ су дотакли дно. Захваљујући првенствено лошим одлукама Спортског друштва „Гласинац“ из 2011.године али и међуљудским односима спортских радника, фудбал на подручју наше општине је пред самоуништењем. И мало упућени у рад ова два клуба, знају на шта указујем пуних неколико година. И по први пут сам одлучио да то урадим јавно.

Посљедњи су моменти да се „ствари“ покрену са мртве тачке, а овај текст је само мали покушај у цијелој тој причи. Ако ни због кога друго, онда због малих дјечака али и дјевојчица који тек треба да стасају у фудбалере, фудбалерке. Базираћу се само на период од 2011.године до данас и на суштину проблема.

Наиме, оснивачка скупштина ОФК „Гласинца 2011“ одржана је 02.06.2011.године док је оснивачка скупштина ФК „Соколац“ одржана само два мјесеца након тога – 02.08.2011. године. На први поглед, ту нема ништа спорно и свако има право да региструје било коју спортску (невладину) организацију.

Споран је начин уласка ФК „Соколац“ у Спортско друштво „Гласинац“. Соколац је, колико знам, једина средина у којој клуб са једним називом може бити члан спортског друштва другог назива. Можете ли замислити да се у оквиру СД „Црвена звезда“ налази неки клуб другог назива? Тај преседан направили су чланови СД „Гласинац“ 2011.године, а све под плаштом омогућавања финансирања ФК „Соколац“ из буџета општине Соколац. Једини који је био против те одлуке је покојни Слободан Косорић. Данас, осам година након тога испоставља се да је Слободан био апсолутно у праву и да је предвидио скоро све шта ће се дешавати уколико се та Одлука усвоји.

И поред убједљиво најбољих услова за тренирање у цијелој регији, бављење овим спортом у Сокоцу је изгубило сваки смисао. И ја, који „Бару“ доживљавам као своју другу кућу нисам имао храбрости да седмогодишњег сина упишем у школу фудбала, баш због мучног стања који се „осјећа у ваздуху“ при самом доласку на стадион. Али ће зато атлетику, свакако почети тренирати.

Из златних времена када се на „Бари“ тражило мјесто више

Колико сам упућен, ускоро почињу сјајни радови на цијелом простору СРЦ „Бара“. Од уређења и проширивања паркинг простора, изградње пјешачке стазе, завршетка реконструкције тартан стазе, преко санације службених просторија, трибина и постављања столица до уградње рефлектора и освјетљења цијелог простора… Ако се изузму атлетичари и шетачи, поставља се питање чему и коме све то!?

Господарима ФК „Соколац“, које за сада нећу именовати, једини смисао рада свих ових година је био и остао – наплаћивање чланарине од родитеља дјечака. Поред тога, појединци из овог спортског колектива редовно подстичу на сукобе, пријете, а своју дјецу уче на мржњу према ОФК „Гласинцу 2011“. И то све путем вибер групе коју су оформили прије неколико година. Разумијем њихове жеље и прохтјеве да клупске просторије користе као и сви други фудбалери. И то је легитимно и тако би требало да буде. Али користити клупске просторије, стадион и све што истом припада на начин како то замишљају појединци из овог клуба је апсолутно неприхватљиво. Да би се све то користило мора се уложити и додатни труд и напор да се те просторије сачувају, да се плате мјесечне дажбине, вода, струја, интернет… Да се на стадион редовно баци ђубриво и трава, да се редовно коси и одржава итд. итд. А не само да се уништава, фотографише и објављује по друштвеним мрежама. Због свега тога потребна су јасна правила и договор који сви избјегавају и сви мисле да су у праву. Када се тако поставе ствари, онда је јасно да до тог истог договора никад неће доћи. Више пута сам лично покушавао успоставити мост између ова два клуба да сједу и разговарају, али увијек сам добијао исти одговор – заборави ту причу. И то првенствено од тренера ФК „Соколац“, док су из „Гласинца“ давали позитивне сигнале за разговор. Мисле ваљда да ће им неко „дирнути чланарине“ јер другог објашњења нема.

Нажалост, ни у ОФК „Гласинцу“ није ништа боље стање. На тренинге сениорског тима једва да долази 10 играча, на утакмице се некако скупи првих једанаест… и тако. Једни тренирају, други раде и муче се на пиланама, трећи фолирају и избјегавају обавезе итд. Јуниорске селекције нема, а и да има не постоји такмичење у којем би могли наступати због препаметних људи у Фудбалском савезу Републике Српске, чије постојање се заснива на наплићивању котизација, чланарина, казни и других дажбина које проистичу у зависности од нивоа такмичења. Дакле, сврха постојања овог Савеза је „сами због себе“. Замислите, једна првенствена или куп утакмица не може почети док се на руке људима „у црном“ не исплати од 600 до 800 КМ. Да није мало много, с обзиром на просјечну плату у Републици Српској? И при томе, неријетко се дешава да ти исти „људи у црном“ умјесто правде дијеле не(правду)!?

Да се вратимо на Соколац.

Сазрело је вријеме да сви спортски фудбалски радници ставе ПРСТ НА ЧЕЛО. Да сви помало одступе од својих тврдих и непомирљивих ставова и да схвате да се фудбал у Сокоцу не игра због њих већ због дјечака и дјевојчица чије генерације тек треба да стасају, као што су то чиниле многе успјешне генерације прије њих. Тек данас се јасно види шта су за Соколац и Гласинац радили покојни Ивица Иџотић, Боро Паунић и многи други. Или да се склоне и престану са „мучењем“ свих нас који на „Бару“ долазимо из љубави и сјећања на нека срећнија, не тако давна времена када се окупљало и по 5000 гледалаца.

Има и добрих ствари у цијелом овом сивилу. Након гашења ФК „Гласинац“ 2011.године сви дугови су „очишћени“ и данас скоро да их и нема. Сјећам се тог старог „Гласинца“ кога су искориштавали и систематски уништавали сви редом. Од предсједника, тренера, играча па до чистачица и конобара. Тада се у клупски ресторан могло ушетати само уз специјалну позивницу. До скоро, у том истом клупском ресторану није имао ко да замијени сијалице. Ресторану и просторијама на којима нам завиде многи клубови широм Републике Српске. И када је ђаво дошао по своје, те 2011.године десило се то што се десило. И гашање је био једини начин спаса. Исто то чека и ФК „Славију“ која је тренутно у милионским дуговањима, ФК „Романија“ је на инфузији дужи низ година, ФК „Младост“ из Рогатице и ФК Фамос“ се муче годинама… Све у свему црни дани за фудбал на подручју сарајевско-романијске регије….

Елем, чувена „Бара“ није ничија приватна својина и нико нема право да се према овом мјесту опходи како то раде појединци претходних 7-8 година. Појединци који нису у стању да реновирају бар клупе за резервне играче на помоћном стадиону, који фалсификују општинске документе, који дан пред изборе уцијењују и пријете како ће узорати „Бару“ и изрезати голове на њој. Ко су то они да се играју са таквим стварима? Да ли је то њихово приватно земљиште или простор свих нас?

Критиковати некадашњег начелника Душана Ковачевића а потом и садашњег Милована Бјелицу, како су тобоже они криви за њихове сујете и неслагања, а не видјети да је узрок проблема у самим фудбалским спортским радницима је толико огавно и јадно да је било који додатни коментар сувишан. Како је недавно рекао мој добар пријатељ – „Господо сједите и договорите се или од*ебите„.

С обзиром да општина Соколац 99% финансира ова два клуба, да рад истих већ дужи период зависи од ње и да су сви спортски терени и објекти у њеном власништву, она може да одлучи у ком правцу ће се ствари даље одвијати. Ово питање ће прије или касније доћи на дневни ред, а поготово након извјесног уласка ФК „Соколац“ у другу лигу РС, на љето ове године. Напомене ради, минимална новчана средства за такмичење у овом рангу су 50.000 КМ. ФК „Соколац“ та средства нема и тешко ће их обезбиједити, а и да их има, нема сагласност СО Соколац за кориштење стадиона „Бара“. С друге стране ОФК „Гласинац“ има огромних проблема са играчким кадром због разлога које сам навео у горњем дијелу текста, а младих дјечака ни на видику.

Постоји неколико сценарија који су пред једним и другим клубом:

  1. Да стање остане какво је данас и да за пар мјесеци више не буде дјечака који ће се бавити најпопуларнијим спортом на свијету. Сваким даном их је све мање и код једних и код других. Учлањују се у неке друге клубове, код којих, ако ништа, нема бар тензија које већ 8 година проузрокују ФК Соколац“ и ОФК „Гласинац“.
  2. Да руководство општине Соколац кроз финансирање „натјера“ ова два клуба на јединство и обједињавање дјечака у један клуб, ма како се он звао и то са јасном унутрашњом организацијом и правилима рада. У ФК „Соколац“ се тренутно спроводи самовоља и бахатост једног или два појединца, док у ОФК „Гласинцу“ нема управе пуне 4 године.
  3. Да општина Соколац ова два клуба престане финансирати и истим забрани кориштење главног и помоћног стадиона „Бара“ и да сву дјецу пошаље на улицу или евентуално на неки приватни посјед, што је некада био случај. Али и тада се знало ко шта ради, барем у неким основним правилима.

Последњи су моменти да се покуша спасити, шта се спасити може и за то је потребан ДОГОВОР, али и добар план за наредни период. Новац за нормално функционисање ЈЕДНОГ клуба се уз мало жеље, труда и рада сасвим сигурно може обезбиједити. И многи наши приватници су спремни помоћи, на овај или онај начин, али услов свих услова је један клуб. Клуб који ће у старту имати минимум 150 дјечака у школи фудбала. Клуб који би се за пар година могао борити за улазак у Премијер лигу БиХ. Сасвим сам сигуран у то, Соколац је одувијек био расадник многих талената па и фудбалера.

Уколико се у најскорије вријеме не предузму радикални потези, услиједиће најгори могући сценарио, још гори него те кобне 2011.године и сви горе кроз редове наведени, у историји Сокоца биће записани да су допринијели гашењу фудбала на Гласинцу после скоро девет деценија постојања.

Зар постоји бољи моменат? 56.МОСИ су пред нама…

Драган Реновица
Рођен 17. децембра 1986. године у Сокоцу. Основну школу и гимназију завршио у Сокоцу. Године 2011. дипломирао на Факултету за информатику и рачунарство, Универзитета Сингидунум у Београду, те стекао звање дипл.инжењер пословне информатике. Од 2012.године главни и одговорни уредник портала "Соколац-срце Романије". Запослен у ЈУ за културу "Перо Косорић" Соколац.