Милован Бјелица, потпредсједник СДС-а и начелник општине Соколац, пише у тексту објављеном на његовом блогу под називом „Вратимо Српску демократску странку начелима и програму“, да је кренуо у борбу за спас Српске демократске странке и да нема стајања, паузирања и смиривања док се то не заврши.

Текст преносимо у цијелости:

Кренуо сам у борбу за спас Српске демократске странке и више нема стајања, нема паузирања и смиривања док се тај тешки, али одговоран и важан посао не заврши до краја.

Као одговор на моју борбу за очување странке у коју сам уградио половину свог живота, испливали су они који су се њеним суновратом и пропадањем и те како окористили и који су дошли до неслућених позиција. Један од тих људи је и господин Драган Мектић.

Видјели сте како је и шта је говорио о мени. Какве ријечи и увреде користи, јер аргумената нема. Мисли да ће галамом да надомјести интелигенцију и недостатак способности за критичко размишљање.

Када каже да сам политички метузалем, а он двије године старији од мене, само је по себи смијешно. Тиме нам каже двије ствари, права је, да Милован Бјелица траје 30 година у политици, дакле док је он био безначајни мали полицајац, ја сам преузео одговорност за хиљаде људи који су ми указали и који ми указују повјерење из избора у изборе, а друга је да он себе у седмој деценији живота сматра младом снагом странке.

На све то ја нисам, а можда ни сада не би одговарао да није рекао, између осталог „да изађем из шуме и да видим реалне проблеме“. Тиме он није увриједио само мене, већ и све људе који живе на романијском платоу, све становнике Сокоца, Пала, па и Хан Пијеска и Рогатице, назвавши их, односно назвавши нас, шумским људима, који немају додир са реалношћу, животом и проблемима. Тиме је стао на страну оног Сарајева које читаву Републику Српску назива „шумском“, „смрдском“ и каквом све не.

Својим ријечима, а посебно својим дјелима он се показује као вјерни сљедбеник оних бошњачких интелектуалаца и политике која напише рјечник са овим терминима и објашњењима: „ђикан“ као „сељачина, неотесани младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког поријекла који је генетски четник“, а наше општине и градове окарактерише као „балванград“ наводећи да се то веже уз насеља попут Сокоца, Хан Пијеска, Пала и Рогатице, док придјев „балванградски“ има значење „сиров, динарски, углавном онај православни рурални у Босни“.

Е уз овакве се сврстао један члан Српске демократске странке. Ово су њему узори и интелектуално вођство које је за разлику од нас „из шуме“ упознато са „реалним проблемима“.

Ти реални проблеми су по њему познати једино на онима који сједе на канабетима и пуше нагриле. Опијен великим градом у који је дошао у позним годинама живота, господин Мектић је био лака мета чаршијских прича и политике канабета, на којој глагољиво хвале и опојно тапшу по леђима док год им неко служи. А господин Мектић, као и неки други Срби у Сарајеву, служили су и служе као „корисни идиоти“, људи који нису свјесни своје улоге ни тога да су искориштени.

Баш због овога, као што сваки човјек преиспитује самог себе, и Српска демократска странка мора да преиспита ко је у њеном чланству. Какви су се то људи у странку увукли током година посртања, да би на темељима националне, демократске и конзервативне стрнаке саградили ово нешто, без идеја и начела.

Мора се зауставити приватизовање СДС-а, мора се вратити изворним принципима. Да, у странци су како рече господин Говедарица, „двије странке“, то само по себи није лоше, само оне нису онакве какве он каже, једна тражи да се поштују начела која и даље стоје у програму и статуту СДС-а, а друга се од њих удаљила и потпуно их занемарила. Не желим да вјерујем да је господин Вукота свјесно један од тих. Међутим видимо да неки попут Мектића, те Босића то свакако јесу.

Млади су потребни странци, али и старији да пренесу своје искуство, јер не каже се џаба, да је свако добар примјер, бар како не треба радити ако ништа друго. Код нас се често говори о новим људима и да је за неке доста политике, међутим заборављау на важност континуитета. Вјероватно не знају колико се дуго Пашић бавио политиком, или Венизелос у Грчкој и многи други, мањег значаја и мање моћи.

Овдје хоћу јасно да нагласим, да ћемо након промјена унутар странке дозволити повратак свим отјераним и незадовољним у СДС-у који су тренутно замрзли своје чланство или су изван политичких дешавања и политичког живота.

Такође није јасно ни грађанима, а ни симпатизерима, па ни неким члановима странке да је могуће бити у опозицији у Републици Српској, а сарађивати на нивоу БиХ јер је тај модел демократије присутан и у Белгији и у Швајцарској.

С тим што, да би та сарадња у интересу Републике Српске на нивоу БиХ била могућа, реторика и начин опозиционог дјеловања у Српској мора бити квалитетнија и боља, морамо се сви уздржавати од прејаких и грубих ријечи, од олаког квалификовања и томе слично. Многи и у Републици Српској не схватају политику, а посебно не овако сложену политику каква се мора водити у оваквој БиХ. На нама политичарима, али и на стручној јавности је да то људима објаснимо и појаснимо, али и да се сами образујемо и да учимо угледајући се на сличне системе у свијету.

Морам се осврнути и на мој однос према некима који су у дио СДС-а у скупштини, а конкретно мислим на народног посланика Небојшу Вукановића, он спада у оне који политику не разумије, који говори исхитрено и без даха саспе салву ријечи увреда и квалификација.

Често говори и пише о мени и о СДС-у а да при том није члан странке. Петља се у све и у свашта, не зна у када и ком својству говори. Скоро је писао како сам исти као господа Вучуревић, Калинић и Тадић, јер писмима и обраћањима говорим о стању у странци. Па ја сам дио странке од њеног оснивања, са овом поменутом господом сам дијелио или дијелим страначку припадност и у увјерења, али овдје је кључно они су били дио СДС-а за разлику од поменутог Вукановића, који то не жели и тиме се хвали али зато мисли да има право да оцјењује стање у странци.

Често говори и пише о мени и о СДС-у а да при том није члан странке. Петља се у све и у свашта, не зна у када и ком својству говори. Скоро је писао како сам исти као господа Вучуревић, Калинић и Тадић, јер писмима и обраћањима говорим о стању у странци. Па ја сам дио странке од њеног оснивања, са овом поменутом господом сам дијелио или дијелим страначку припадност и увјерења, али овдје је кључно они су били дио СДС-а за разлику од поменутог Вукановића, који то не жели и тиме се хвали али зато мисли да има право да оцјењује стање у странци.

Његов садашњи ангажман је потрчко Вукотин, као израз захвалности што се нашао ту гдје је. У скупштини је декор, а уколико сам ја дворски опозиционар, он је скупштинска луда. За разлику од Станивуковића нема ни харизму ни сталоженост, а за разлику од госпође Тривић нема знање да би био нова и млада снага опозиције.

Опозиција јесте Српска демократска странка, али реформисана, уређена и на јасном патриотском, демократском и конзервативном курсу. Таква, она ће бити конструктивна са јасним приједлозима, рјешењима и са Владом Републике Српске у сијенци. И неће дозволити да неслагања око политике у Републици Српској нарушава позицију Српске у Сарајеву.