„Живи с људима као да те Бог гледа, а разговарај с Богом као да те људи слушају.“

Са овом изреком римског књижевника, мислиоца и филозофа Сенеке, започели смо разговор са нашим саговорником. Ове ријечи је изабрао стога што је, како рече, у неким зрелим годинама, када се човјек осврће на минуло животно вријеме, те је сабирјући и одузимајући, закључио да је његов досадашњи живот, макар и несвјесно, прошао углавном у складу с том мудрошћу. Под окриљем те мудрости, као и многобројних поука из наше епске поезије и предања, часно је прошао кроз све животне изазове, па и оне најтеже које рат са собом носи. Наравно, попут већине људи, ни он није био „светац“. Понекад се „настањивао“ у стиховима пјесме „Грех“ Душка Трифуновића. Али због тога никога, осим њега, није бољела глава.

Рођен у Подгајинама

У заносном свијету књиге од раног дјетињства, али несташан, својеглав ученик. Помало бунтовног духа, није се уклапао у традиционалне норме. По професији медицински техничар, спашавао животе за вријеме рата и пером биљежио муку и херојство српских војника. Награђен највећим признањем за патриотизам. Један је од оснивача манифестације „Видовдански пјеснички сусрети“. Пише приче, романе, књиге за дјецу. Ожењен је, отац двоје дјеце. И у пензионерским данима неуморно ствара.

Миланко Боровчанин Ромсок рођен је 1954. године у Подгајинама, маленом сеоцету, окруженом нетакнутом, дјевичански чистом природом између ријека Каљине и Биоштице.

– Био је то тада забитан крај, далеко од путева, без струје и воде иако су двије поменуте ријеке биле на дохват руке. Баш у вријеме кад сам требао поћи у школу, добровољним радом сељани су довршили изградњу четвороразредне основне школе. И тако сам ја кренуо у нову новцату школу. Али то је донијело и прве невоље. У дворишту тек изграђене школе било је заосталог грађевинског материјала. На гомили пијеска, бацио сам се на прављење којекаквих лавиринaта. Нисам ни примијетио да никога нема око мене све док ме за уво није докопала нечија рука и повела према улазу. Био је то учитељ. А онда је услиједило ново изненађење; пошто смо се морали изувати при уласку у учионицу, наређено нам је да убудуће носимо са собом патике. Патике?! Шта ли му је то?! Када сам то саопштио мајци она је закључила да се ради о паткама, па пошто ми тога немамо, рекла је да у школу понесем једну кокош. Срећом, сутрадан је била субота, дан када је отац долазио с посла из Сокоца, те је све разјашњено. Али слаба вајда; те 1962. године ни у Сокоцу није било патика. Тако сам ја, као и сви моји другари, у школу понио вунене папе. Ето такав је био мој први сусрет са школом – шаљивом причом започиње разговор.

Први сусрет са књигом

Пошто је његов отац Војин неколико година након завршетка Другог свјетског рата као подофицир био на служби у ЈНА, у војној школи је стекао навику да се дружи са књигама. Тако је, и прије но што је научио слова, наш саговорник дошао у сусрет са књигом. Некако баш у то вријеме чувени соколачки професор Марко Симић, тада директор Народног универзитета Соколац, организовао је свеобухватне аналфабетске течајеве, настојећи да опсмени цјелокупно становништво. Нажалост, већина тих „вјежбанки“ је заувијек изгубљена. О свом првом правом сусрету с магичним свијетом између корица књиге Ромсок нам је испричао занимљив доживљај.

– Мој први учитељ Миле Боровчанин био је јако строг, али испоставило се да је био врстан педагог јер је догурао до Републичког педагошког инпектората. Када је отишао, замијенила га је нека Живка из Србије, чини ми се Петровић. Било је то прелијепо и благо створење, како сам замишљао виле из народних пјесама. Са собом је донијела и повелику количину књига које је смјестила у једну од помоћних просторија. Стално сам, криомице, прилазио тој просторији и кроз прозор гледао књиге, све док једног дана нисам дограбио једну и сакрио је испод џемпера. Био је то роман Добрице Ћосића „Далеко је сунце“. Још невјешт читању, данима сам се мучио ишчитавајући њен садржај прије но што сам је неопажено вратио. Мало шта сам схватио. У моју дјечију душу дубоко се урезала судбина сељака Гвоздена, Вука и дјечака Малише. Касније у неким зрелијим годинама враћао сам се тој књизи. Успио сам у некој књижари да пронађем исто такво издање које и данас чувам у својој библиотеци уз остала Ћосићева дјела – присјећа се наш саговорник, који је до сада објавио четрнаест књига: шест књига пјесама за одрасле, једну књигу пјесама за дјецу, два романа; двије књиге путописа и три књиге приповијетки и прича.

Мајка Драгиња…

За улазак у свијет књижевности сматра „одговорним“ гене мајке Драгиње, рођене Загајац из села Куле, украј Гласиначког поља. Од ње је научио прву пјесму напамет – пјесму о погибији краља Александра у Марсеју. Тврдњу да је склоност ка писању наслиједио од мајчине лозе поткрепљује чињеницом да и познати књижевници, браћа Лубарда – Војо и Јован, имају блиске генетске везе са Загајцима. Од исте породице поријекло воде и овдашњи новинари Велемир Елез и Грујо Караџић. Писањем се почео бавити у основној школи. Али, ти радови, како су настајали, тако су и нестајали. Онда је дошао рат који је у његову јединицу довео књижевника из Београда Светозара Радоњића Раса.

– Његова супруга, психолог по занимању, наговорила га је да ме пита чиме се бавим јер је нешто видјела у мојим очима. Признао сам Расу да пишем пјесме. Узео је нешто од мојих рукописа и однио у Београд, те објавио у „Политици Експрес“ .Убрзо је свјетлост дана угледала и моја прва књига стихова „Са вама сам умирао и ја“, у издању куће „Свет књиге“. Нисам му тада рекао да сам у рововима, у вријеме затишја, увелико писао своју прву књигу приповијетки и роман. Писано је руком, најчешће графитном оловком на свакојаким папирима, од канцеларијског па до којекаквих угоститељских блокова. Жао ми је што то нисам сачувао. По завршетку рата у ауторском издању штампана је књига приповијетки „Самртни сан“ а „Ослобођење“ је објавило роман „Сновиђења“. У вријеме раног дјетињства осим понеког радио-апарата није било ништа познато од ових савремених сокоћала. То су надомјештали врсни приповједачи, као прави усмени књижевници. Жао ми је што су отишли са овог свијета и однијели заувијек те своје приче, прије но што сам стасао да нешто од тога запишем. Можда ћу нешто васкрснути у својој будућој књизи „Приче са оног свијета“. Та идеја ми је синула док сам, негдје у ово доба, поприлично начетог здравља био на лијечењу у Бањој Луци. Када говорим о мојим књигама, морам да поменем драге пријатеље, који су лекторисали моје рукописе, а то су моји Сокочани: Снежана Божић, проф. српског језика и књижевности и Бранко Гајевић, новинар, те Рогатичанин Бошко Ћаћић, проф. српског језика – додао је.

Истински заљубљеник у природу

Миланко Боровчанин Ромсок велики је поштовалац и истински заљубљеник у природу. Минуло је преко педесет година откако се бави планинарењем. Стога је и његова посљедња књига изашла под насловом: „Приче са планина.“

Радни вијек је провео у Психијатријској болници Соколац, помажући, како рече, у лијечењу „цвилотужних, посрнулих и оронулих душа људских“. Обављајући дужност медицинског техничара у зони борбених дејстава, Ромсок је из минулог рата изашао са Крстом милосрђа, највишим одликовањем за медицинске раднике.

– Мој дјед по оцу Бошко, у Првом свјетском рату, одликован је од краља Сребрним орденом за храброст. Морао је неко од потомака поћи његовим стопама – искрен је.

Ромсокова проза и поезија објављенe су у бројним панорамама, прегледима, зборницима и књижевним часописима. Неке од пјесама ушле су и у Антологију поезије југоисточне Европе. Добитник је више књижевних награда, од којих му је најдража „Повеља Видовданских пјесничких сусрета на Романији.“ Члан је „Удружења књижевника Србије“, „Удружења књижевника РС“ и „Удружења књижевника у Отаџбини и расејању“.

Књижевно самообразовање стицао је ишчитавајући домаће и стране писце, али узор су му све до данас остали Иво Андрић, Петар Кочић, Бранко Ћопић, Ћамил Сијарић и Меша Селимовић. Ако га питате зашто, рећи ће вам, као и нама, да „старинско злато најдуже и најљепше сија.“

Одјевен како су се некад носили цијењени људи, научници и писци, у свом црном одијелу, сиједе косе и браде, проткане романијском мудрошћу и данас доноси дух прошлих времена, оних у којима су књига и добар човјек били непроцјењиво благо.

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.