„Слободу си вечно закржљала расо, чеко да донесу туђи бајонети, по горама својим туђа стада пас’о, јер достојно не знаш за Слободу мрети. С туђинском си камом пузио по блату, с крволоштвом звери, погане хијене, да би мучки удар с леђа дао Брату, и убио пород у утроби жене.“ – стихови Јована Дучића који говоре о злочинима почињеним над Србима од стране усташа у Другом свјетском рату. Управо један од таквих злочина над недужним српским становништвом, већином жена,дјеце и стараца догодио се и тог кобног 22. марта 1942. у селу Милошевићи и Старом Броду на Дрини, на територији данашње општине Вишеград. Масовни злочин над недужним живљем у коме је стравично убијено 6000 Срба са подручја Сарајевско – романијске и Горње – дринске регије учиниле су усташе под командом Јуре Францетића. Међутим, због послијератне историографије, зарад братства – јединста о овоме злочину дуго се ћутало, а неки од очевидаца и свједока и данас су међу живима.
Данашњи историчари говоре да је тог кобног 22. марта 1942. године, 10.000 хиљада усташа, под командом усташког пуковника Францетића кренуло у акцију „Трио“ – удружена акција усташких, њемачких и италијанских снага, која је за циљ имала убијање и прогон српског становништва са овога простора. Уплашени српски живаљ, бјежећи од злочинаца, кретао се из Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Сокоца, Борика и Рогатице ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију, али усташке снаге стигле су их код Дрине, гдје се десио један од највећих злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату. Оно што је интересантно јесте да су усташки злочин обуставили њемачки војници, на молбу генерала Милана Недића.
О томе колико смо занемарили страдање наших потомака, говори чињеница да до ових мјеста све до 2014. године није постојао пут, те да је једини прилаз селима био чамцем преко ријеке Дрине. О злочину се први пут почело причати 2004. године након чега је покренута иницијатива за изградњу спомен обиљежја. Данас овдје постоји спомен обиљежје са уклесаним именима жртава и капела.
„Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овде покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнели на видело и пред очи целог света“, рекао је о дугогодишњем скривању злочина у Старом Броду и Милошевићима, српски академик и писац Матија Бећковић.
На данашњи православни празник-Младенце у Старом Броду на Дрини обиљежава се 77. година од стравичног страдања.
Један од преживјелих очевидаца покоља на Дрини је Ристо Боровчанин из Сокоца који ми је дрхтавим гласом испричао шта се догађало тог 22.марта 1942.
-Дијете моје, крвава је Дрина била тога дана. И даље чујем јауке мученика. Клали су џелати све редом. Био је то један ужасан покољ, не дај боже више дочекати икоме. Бацали су малу дјецу увис и дочекивали их на бајонете, пробадали жене ножевима и тако их остављали да се пате. Страшан призор. Ја сам спашен јер сам потрбушке пао међу мртве и тако сам ти преживио, прича старац Ристо, који данас има 88 година.
Остала су забиљежена и ранија свједочења преживјелих из ратног пакла Старог Борда и Милошевића. Међу којима је свједочење Миломира Радовића из села Крушевци, општина Соколац. У његовим ранијим изјавама забиљежено је сљедеће.
-Када смо се вратили у своје село из избјеглиштва и разних домова, многе наше комшије нисмо затекли јер нису имали среће да преживе Стари Брод, а многе породице као што су Јовановићи, Станимировићи, Боровчани скоро су цијеле страдале на Дрини.
Према неким информацијама, највише страдалих је из породица Шалић, Пушоња, Радовић, Савчић, Башовић, Мандић, Боровчанин, Крсмановић, Чворо, Јовановић, Планинчић, Перендија.
У покољу су убијане и цијеле породице. Најтрагичнија судбина је Весе Поповића из соколачког села Сјерци, који је једини преживјели од своје фамилије, а на најсвирепији начин убијено му је 27 чланова породице.
Обзиром на дугогодишње ћутање о страдању Срба у Старом Броду и Милошевићима на Дрини остаје на свима нама да се боримо за истину, да се на њу подсјећамо,како се не би поновила. То је оно што дугујемо нашим прецима , како онима страдалим у злочину на Дрини, тако и онима страдалим у Јасеновцу, Доњој Градини , Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну, Крагујевцу, Краљеву, Ливну и многим другим стратиштима српског народа.
„Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима. Дрина се може премостити, ал се њена уста не могу президати.“- Матија Бећковић.
