Фото: commons.wikimedia.org

Избеглиштво настало током Другог светског рата је најтрагичнија и најмонструознија епизода избегличког стања у историји човечанства. Нацистичка Немачка и НДХ, као и марионетске владе, починили су невиђено истребљење и геноцид над појединим народима, с циљем да их трајно избришу са историјске сцене, масовним убиствима, концентрационим логорима и протеривњем.

Нису им била света тек рођена деца, нити деца у мајчиној утроби, подсећа Добрица Вуловић у тротомној књизи „Србија, земља избеглица“.
Масовно покрштавање

Идентично са фашистичким погромима НДХ и фашистичке Немачке у Другом светском рату, по својим карактеристикама, у историји Србије најмасовније је избеглиштво које се догодило деведесетих година прошлог века, подсећа Вуловић.

– Тада је Србија прихватила око 1.200.000 људи, углавном српског становништва са подручја Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније. То је било време великог погрома српског становништва, његовог етничког чишћења, чишћења територија на којима су у то време живели.

Србија, у то време, није била прихватилиште само српског народа, него и других националних заједница бивше СФРЈ, Муслимана, Хрвата, Јевреја, Рома…

Срби су и између два светска рата и за време Другог светског рата прекрштавани у католицизам, као што су за време османлијске владавине прелазили у мухамеданство.

Ватикан је на тај начин празнио многе области попут Херцеговине, Дубровника, Далмације, док је НДХ под патронатом Католичке цркве покатоличила велики део Горског Котара, карловачке регије и већих градова, попут Загреба.

Сигурно је да постоје други примери, па чак и из суседних држава, које су због својих територијалних и других преокупација чистиле свој простор од Срба, попут Румуније, Македоније и Мађарске, а у последњих неколико година и Црне Горе.

Узурпирајући имовину, цркве и манастире Српске православне цркве жели се заправо избрисати историја српског народа који вековима живи на тим територијама.

Допринос комуниста

Комунистичка партија Југославије је од 1936. године масовно „чистила“ најбоље српске кадрове, под изговором идеолошких скретања. По ослобођењу од немачке окупације, ново руководство СФРЈ предузело је више акција које су усмерене ка слабљењу српског националног бића са дугорочним последицама.

Тако је најпре забрањен повратак Срба који су избегли са Косова, а поклоњен је део територије Краљевине Југославије Албанији, без икаквих уступака, посебно делови Лукса и околине које су насељавали Срби, углавном интелектуалци. Та места су преименована у албанска имена. Албанци су уз помоћ италијанских окупационих снага после 1941. године протерали велики број Срба којима је повратак на огњишта забрањен одлуком Скупштине ФНРЈ.

И то је био један од начина уништавања српског националног бића. На Голи оток углавном су одлазили Срби, док је број припадника других народа био миноран.

Систематско, смишљено уништавање и миграције Срба у највећој репродуктивној снази одвијало се и у оквиру Србије и економским миграцијама у земље Западне Европе у које се масовно одлазило и због лажне идеологизације „братства-јединства“ .

Цена тадашњих политичких, економских трендова у Европи и СФРЈ је масовни одлазак на привремени рад у иностранство, као и политичке емиграције.

Чишћење Руса

У бурној историји избеглиштва, Србија није била уточиште само за Србе. У Србију су долазили Руси, Монголи, Словенци, Бугари, чак и Либанци, Мађари и Чеси. Србија је након великог рата била нови дом за 40.000 Руса, углавном белогардејаца.

Према историјским проценама, 30.000 остало их је у Србији, док су остали углавном емигрирали у западне земље. Због блискости религија, језика, лако су се уклопили у српско друштво. Србија је тада вапила за школованим људима, посебно за резервним официрским кадром.

Почетком тридесетих година 20. века, Србија постаје тесна за руску емиграцију, па протерује њихове кадрове из војске и цркве. Запослење за оне који нису имали југословенско држављанство, било је готово немогуће. Други период „чишћења“ Руса из Србије почео је након завршетка Другог светског рата, поготову после резолуције Информбироа.

Монголи су у Србију дошли након Октобарске револуције заједно са Русима, њих око пет стотина. Били су добро прихваћени од стране српског народа. Красиле су их особине поштења и радиности – када су обављали неки посао, радили су као да их контролише стотину надзорника.

Други светски рат био је прекретница за Русе и Монголе. Монголи беже пред Црвеном армијом, а Руси који су остали, постали су непожељни због свог антикомунизма. Уласком Црвене армије, почиње њихов први политички прогон, док други период чишћења започиње 1948. године.

Из нове социјалистичке Југославије, одлазили су Руси, а у њихове домове усељавали су се Грци.

Тито је омогућио припадницима грчког левичарског покрета ЕРЛОС (Маркосови партизани) да населе Буљкош, данашњи Бачки Маглај). Грци су 1949. морали да напусте своје ново боравиште из одређених историјских околности, а одређени број остао је у Србији до краја 50-их година прошлог века.

Расути широм света

Од четири милиона Срба расутих по свим континентима, само у Бечу живи и ради око милион. У свету је значајан број натурализованих Срба за које не постоје евиденције и процене, подсећа Вуловић.