Стари људи су вјеровали да мјесец рођења одређује карактер и ћуд човјека. Мјесец фебруар сматрали су најсрећнијим мјесецом у години, а рођене у доба када се природа радује прољећу описивали су као људе од напретка и оне којима све полази за руком. Вјеровали су да им је учење посебан дар, те да их красе бројне интелектуалне вјештине.

Управо почетком фебруара, трећег његовог дана, 1936. године, на Романији, рођена је учитељица Кристија Боровчанин. Неспретни матичар уписао је у књиге рођених као Кристу, мада је нико тако није ословљавао. Како рече, била је треће дијете од родитеља Рајка и Јованке. Прије ње имали су кћерку и сина који нису дуго поживјели, па је бреме најстаријег дјетета припало њој. Уз њу су стасали сестра Војка и браћа Момир и Милија, који је био и ученик прве генерације коју је учила.

– У школу, која се тад налазила надомак цркве у Сокоцу, ишла сам у први и други разред. Нешто касније школовање сам наставила у селу Шахбеговићи, надомак Каљине, јер је отац ту добио посао. Живјели смо скромно јер су Нијемци још увијек боравили на овим просторима. Увијек сам била врло добар ђак. Након основне школе уписала сам Другу женску гимназију у Сарајеву, коју сам похађала три мјесеца. На наговор рођака, касније чувеног учитеља Мила Боровчанина, напустила сам Гимназију и кренула у Учитељску школу, посљедњу у којој је стицање знања трајало пет година. Из претходне школе сам пренијела све петице, тако да сам са лакоћом пратила наставу у Учитељској школи. Једино што ми није ишло од руке био је руски језик, који сам учила без претходног знања. Имали смо врсне наставнике, а највише пажње посвећивали су преношењу педагошког искуства. Након стицања дипломе учитеља, полагала сам државни испит у Сарајеву и тако завршила своје школовање, а отпочела педагошки рад – казала је учитељица Кристија.

О педагошком раду, познавању психологије сваког ђака, могло би се написати посебно дјело. Оно што може да се помене у овим скученим редовима јесте чињеница да су многи из бројних генерација које је учитељица Кристија учила постали изврсни стручњаци у областима за које су надарени. Њени ђаци нашли су се у ординацијама, судницама, скупштинским клупама, правним уредима. Неки пројектују зграде, неки рачунају, пишу, граде, а сви данас носе титулу паметних, образованих и стручних људи, који су коријен свог знања и сазријевања налазили управо захваљујући учитељици Кристији. Увијек је била строга, јер као учитељ „старог кова“ знала је наћи најистанчаније дијелове дјечијег бића у које је настојала уградити осјећај дисциплине и одговорности. Познавајући суровост живота, знала је шта их чека, па их је као стражар над невољама настојала припремити за тај трновити пут.

О педагошким методама старије сестре и учитељице свједочи и њен брат Милија, који се нашао у првој генерацији ученика школе у Бјелосављевићима. За њега каже да је био немирног духа, а како не би живјела сама, Милија је пратио и живио са њом.

– Након завршене Средње учитељске школе, вратила сам се у Соколац. Пошто сам била стипендиста одмах сам почела да предајем. У соколачкој школи није било мјеста за нове учитеље, тако да школске 1958/1959. године одлазим у школу у Бјелосављевићима. То је била моја прва генерација коју сам учила, а међу ученицима је био и мој рођени брат. Био је несташан дјечак, а према њему сам се опходила као и према осталим ученицима, што се није увијек свиђало његовој плаховитој нарави – казала је она.

Разлика није било сем оних у оцјенама

Године које данас могу дочарати само црно-бијеле фотографије свједоче о једном давном прошлом времену, оном у којем су вриједности биле поредане на другачију скалу од данашње. Како учитељица истиче у свом присјећању, сви ученици су били једнако третирани, носиле су се школске униформе, како би били сви једнообразни, а разлика није било сем оних у оцјенама. Да ли природним даром или божијом предодређеношћу за овај позив, знала је да подстакне такмичарски дух, а сваки разред који је учила био је једна здрава породица. О томе говоре бројна пријатељства која су никла у њеној учионици, а која су чврсто везана и данас, након пола вијека.

Дјеца су искрена бића

– Кад бих ушла у учионицу и провела неколико сати са ђацима, знала сам шта ме очекује тај дан. Дјеца су искрена бића која својом појавом, гестикулацијом и понашањем откривају шта се у њима скрива. Знала сам увијек да препознам добре ђаке. Од 1960. године, па све до одласка у пензију 1999. радила сам једино у Основној школи у Сокоцу. Бројне су генерације којих се сјећам, а многе сам и заборавила, јер године чине своје. Неки од ученика ме посјете и данас. Дођу да ме питају за здравље и да кроз причу бар на кратко вратимо оно што је потиснуто у заборав.

Захтијевала је дисциплину од својих ђака, радних колега, породице и пријатеља; то није била строгост према људима који су је окруживали, већ једноставно поштовање правила које је и она сама испуњавала. Према себи била је једнако строга као и према другима. Истанчан карактер дочарава чињеница да и на пола девете деценије живота одолијева нездравим навикама. Након одласка у пензију често је одлазила у шетњу, проналазећи најскровитије дијелове града. На ливадама би брала љековите траве које је проналазила у бројним часописима. Каже да није гледала телевизију, чак ни у највећој доколици, и да јој је и данас највећи ужитак прочитати књигу и попити чај. Слуша радио, јер је он не омета да обавља своју свакодневну рутину. Брат Милија, који је слушао као мали, задаћу има и данас – свако јутро долази да је обиђе и донесе дневне новине и млијеко, јер су њене ноге већ уморне да би прелазиле тај пут. Своје уморне очи и данас замара укрштеним ријечима, које јој помажу да све детаље прецизно памти, упркос нанизаним годинама. Књиге на полицама прочитала је каже неколико пута, а прочита их и сад и то без наочара.

Оно што вам нисам открила, све до пред крај ове приче, јесте то да сам и ја била њен ђак. Иако је прије двадесет и кусур година моје пискарање оцјењивала добрим оцјенама, бојажљиво сам писала ову причу, трудећи се да онима који је не познају пренесем бар мали дио њене личности и појаве. Оно по чему је ја памтим већ сам описивала више пута, па ћу то учинити и сад: Прилично строга, ауторитет са правом, краће сиједе косе, благо набораног лица уливала је и страх и топлину у исто вријеме. Као да се плашила да ће превелика љубав и толеранција од нас направити шепртље. Сјећам се како је дозирала похвале и критике. Увијек је могло и требало боље, па су наше мале, вриједне руке хрлиле увијек да ураде и досегну више. Сваког јутра два ђака редара била су задужена за ред у учионици. Таблу нисмо могли да дохватимо; један би брисао, а други помјерао столицу на коју смо се пели. Нова креда, оцијеђена спужва, уредан списак одсутних ђака, временска прогноза. Да, временска прогноза се добијала тако што та два иста ђака изађу напоље, одреде стране свијета, који је смјер вјетра, да ли пада киша, грије сунце. И сад пред собом видим неспретно нацртане облачке, сунце, кишобран или сунцобран. Мала радионица креативности обављала је свој посао сваки дан. Та радионица је била посљедња генерација ђака пред учитељичин одлазак у пензију.

Лице које ми је отворило врата свог дома је лице које је по много чему обиљежило одрастање бројних генерација, па и моје. Учитељица Кристија је жена која је својим дјелом и радом заслужила да се нађе у редовима наше рубрике. Прилику да ме још једном оцијени имаће већ кад јој однесем посљедњи број „Соколачких новина“.

Бојана Арбиња
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.