Деведесетих година прошлог века избеглице су прво долазиле из Словеније возовима, аутобусима и личним превозним средствима. Од почетка ратних дејстава и прекида путничког и железничког саобраћаја, избеглице из Хрватске долазиле су преко Мађарске у Србију. Затим је бивша република СФРЈ Словенија отворила логоре за војна лица и њихове породице, па је једно време прогон заустављен, пише Добрица Вуловић, комесар Владе Србије за избеглице од 1992 до 1994. који је у тротомној књизи објавио на хиљаде факсимила докумената из тог времена о свему што су Србија и Комесаријат чинили за прихват и збрињавање избеглица.

Признање о брисању

Подсећајући на мучне дане и године последње деценије прошлог века и почетка рата, са још мучнијим завршетком, Вуловић пише:

– Уз посредовање Црвеног крста Југославије, словеначки Црвени крст успео је да превезе војнике који су се затекли на одслужењу војног рока, дајући им цивилна одела како би избегли евентуалне проблеме током депортовања преко територије Хрватске. Када је словеначка држава одлучила да протера војна лица и њихове породице, у договору са Фрањом Туђманом, отворен је коридор за њихово протеривање преко словеначко-хрватске границе. Хрвати су добро осмишљену замку искористили да војна лица пошаљу на фронт, а њиховим породицама омогуће пролаз до мађарске границе. Посмртне остатке младића који су били на служењу војног рока и који су погинули у касарнама и на караулама, у Србију је пренела Југословенска народна армија (војска СФРЈ). Срби цивили, најчешће радници на привременом раду, нису били никаква претња ни старој, ни новој словеначкој власти, нису имали никакве облике друштвеног окупљања нити политичког деловања. Једно време су надгледани, организовано је стално праћење њиховог кретања, а затим су словеначке власти донеле одлуку да их сместе у неки од двадесет једног логора за Србе, где су подвргавани тортури. Евидентирано је да је из Словеније избегло 18.305 Срба. Словеначка држава је признала да је избрисала из своје евиденције управо толики број Срба. Процењује се да је њихов број четири до пет пута већи.

Масован прогон

И даље је непозната судбина војних лица Срба које је Хрватска послала на фронт, а већи број води се као „нестали“, што показују бројне изјаве избеглица, публикације и часописи штампани са доказним материјалом. Када је почео рат у Хрватској, најпре нападима на касарне, а затим на територије са већинским српским становништвом, људи су бежали главом без обзира, упадајући често због лоше оријентације на подручја хрватских војних и паравојних снага. У почетној фази избеглиштва, један број Срба је уточиште нашао на територијама које су држали Срби а потом, како је ситуација постајала све сложенија, дошли су у Србију. У почетку су долазили појединачно или породично, а потом у све већим групама.

Прве две ратне године на тлу бивше СФРЈ, биле су карактеристичне, поред осталог, по веома високом броју људи померених из својих домова и натераних да спас траже у избеглиштву. Од маја до децембра 1991. године у Републици Србији регистроване су 171.184 избеглице, а у Београду 57.803. Крајем 1992. године у Југославији је било већ 426.519 избеглица, од којих у Србији 379.981, а у Црној Гори 46.538 (ово су подаци Владе СРЈ). Априла 1993. године у Југославији је регистровано 655.000 избеглих и поргнаних, од којих 585.000 у Србији и 70.000 у Црној Гори.

Егзодус 1995.

Било је приметно те 1994. да десетине хиљада људи, одјављују избеглички статус у Србији и одлазе – неки у иностранство, а неки се враћају у РС и РСК. Међутим, број избеглица се, упркос 34.000 одјављених, не смањује, него расте, јер долазе други. Велика сеоба, прави егзодус догодио се 1995. године, насупрот очекивањима да ће ратна ситуација да се смирује. Нови прилив избеглица у Србију се наставља због продужења ратних сукоба у Босни и Херцеговини, интензивирања процеса етничког чишћења Срба из великих градова у Хрватској, протеривање Срба агресијом хрватске војске из Републике Српске Крајине.

Чишћење Западне Славоније у операцији „Бљесак“ изведено је муњевито у току једне ноћи. Стицајем околности успео је да преживи један број стараца који су се претварали да су мртви (попут старице Алексић из Славонске Пожеге). Ова акција довела на хиљаде нових избеглица, који су само захваљујући интуицији успели да се домогну Србије. Неколико месеци после „Бљеска“ уследила је „Олуја“ хрватска агресија на целу РСК, нападима на Книн и сва насељена места, што је резултирало протеривањем преосталих више од 220.000 Срба.

Кључање „босанског лонца“

Када је „босански лонац“ прокључао и пре него што је стављен на ватру, Срби из источне Босне морали су преко Дрине. Босну напуштају Срби из већих градова. Све се одвијало као у хорор филмовима, где су главни протагонисти и пријатељи и непријатељи који се боре једни против других, мењајући ратне савезе у зависности од зона које желе да освоје. На лицима мајки и деце занемелих пред страхотама – јад, и очај и страх, чврст загрљај деце и спокој што су се напокон нашли на сигурном, у Србији.

Евакуација Срба из Сарајева и већих градова у БиХ трајала је у фазама, све док нису обустављени авионски летови. У Београд је дневно стизало по неколико летелица. Тим „редовним“ авионским летовима евакуисани су и Јевреји и Муслимани који су своје крајње боравиште видели негде у иностранству. После забране војних и цивилних летова, избеглице су наставиле да копненим путевима долазе у Србију.

Лицемерје и србофобија

Словеначко руководство је са усхићењем и одобравањем прихватило НАТО бомбардовање Србије и сецесију Косова и Метохије.

Чињеница да је српска војска два пута у Словенији дочекивана као ослободилачка са цвећем и песмама, прво 1918. а потом 1945. године, истина са минорним учешћем припадника Освободилне фронте, говори у прилог лицемерју и србофобији.