Фото: В.Секулић

Срби су били деведесетих година најбројнија популација која је морала напустити своја вековна огњишта, а поред њих уточиште у Србији нашао је један број Муслимана, Хрвата, Македонаца и Јевреја, пише Добрица Вуловић у књизи „Србија земља избеглица“. – Сви они су на исти начин били прихваћени и збринути у Србији без обзира на верску, етничку и националну припадност. У то су се увериле и међународне организације које су у то време обилазиле и деловале у Србији. Србија је била прихватилиште, дом и транзитни центар за стотине хиљада избеглица.

Један број избеглица је интегрисан у српско друштво, неки су се вратили у своја претходна пребивалишта, док су други напустили Србију и као азиланти нашли уточиште у некој од европских и прекоокеанских земаља. Свестан сам колико неправде ћу направити хиљадама донатора и грађана Србије који су несебично и безрезервно помогли и прихватили, или збринули избеглице, односно учинили да у првим данима избеглиштва њихов проблем буде што мањи.

Најчешће су их смештали у свој дом, делећи са њима и последњи залогај хлеба. Та чињеница је била охрабрење за све који су учествовали у прихвату и збрињавању избеглица, и који су се до крајњих граница залагали у свему што је избеглиштво са собом доносило.

Помоћ дијаспоре

Српска дијаспора и неке нама пријатељске земље дале су непроцењив допринос у прикупљању и дистрибуцији хуманитарне помоћи. У почетку, помоћ је стизала у Црвени крст Србије, локалне организације Црвеног крста и из средина одакле су поједини донатори потицали. Немогуће је сетити се свих знаних и незнаних добротвора и њихових дела. Неки од њих су се ипак издвајали, попут Биби Милосављевић, Мирјам Флајшман, Божен Жумбор, Милке Иматоку, др Бруна Лазаревића. Таквих људи било је на стотине, без њихове помоћи тешко да бисмо успели да решавамо неке проблеме.

Многи од њих нису желели медијску пажњу из скромности, али и због страха за своје радно место због санкција Савета безбедности. Ако изузмемо Комесаријат, не сећам се да им је неко у име државе јавно захвалио, или уручио признање. А многима од њих припадају највиша државна признања. У то време, Србија је ставила на располагање све своје ресурсе.

Колике су вредности издатака Србије ни тада, а ни данас није израчунато. Свакако, највећа и немерљива помоћ су топли пријем и солидарност које су грађани Србије у почетку испољавали. У Србији је један број појединаца и организација организовао хуманитарни покрет за помоћ избеглицама. Готово да није било колектива који на неки начин није пружио своју помоћ (пример Лознице, где је изостала помоћ само једне мале посластичарске радње).

Сабирни центар

До формирања Комесаријата, Матица Срба исељеника из Србије, са Браном Црнчевићем на челу, предњачила је у пружању непосредне помоћи, посебно рањеницима и њиховим породицама. Поред Бране Црнчевића, истицали су се интелектуалци пореклом из Хрватске и Босне, који су својом делатношћу покушали да укажу светској јавности на праве димензије избегличког егзодуса.

Колико су у томе успели, с обзиром на то да је медијски простор био херметички затворен за информације, апеле из Србије? Српска средства јавног информисања и интелектуална елита углавном су били уздржани, али су нека удружења и организације налазиле решења за збрињавање избеглица интелектуалаца (писаца, академика, научних радника и слично).

У то време најактивнији су били Удружење уметника Србије, Удружење ликовних уметника, Српска академија наука и уметности и неки факултети који су своје колеге укључили у наставу и на тај начин им обезбедили стална месечна примања. Међутим, без активности и организације Црвеног крста сви ти покушаји били би минорни.

Допринос хуманитарном раду и помоћ избеглицама дала је и Српска православна црква, која је закупила простор на Београдском сајму и тамо отворила сабирни и дистрибутивни центар за хуманитарну помоћ коју је делила избеглицама и достављала Републици Српској и Републици Српској Крајини. СПЦ је у том простору отворила и прву апотеку, намењену избеглицама.

Битке за смештај

Добрица Вуловић, као први комесар за избеглице у Србији деведесетих максимално се трудио да интернационализује проблем избеглица укључујући и борбу против лажних медијских натписа и дезинформација. У прилог томе сведочи и његово писмо из јануара 1993. године упућено Андрашу Агоштону, председнику ДЗВМ у Ади:

„Тврдња коју износите у писму руководиоцима Високог комесаријата УН за избеглице у Женеви у Београду, да се у Темерину врши адаптација зграде основне школе у коју, наводно, треба да се смести 200 избеглица и да то финансира Високи комесаријат УН је потпуно неоснована и нетачна.

Према томе, и тврдња која произилази из претходне, да то доказује да Влада Републике Србије, као што наводите „није одустала од плана да насељавањем избеглица насилно мења етнички састав насеља са мањинским становништвом“ је политикантска, злонамерна и неутемељена у чињеницама.

Број и територијални распоред објеката за колективни смештај избеглица чију адаптацију финансира Високи комесаријат УН, нису никаква тајна. Конкурс за адаптацију тих објеката је јавно објављен у „Политици“. Од укупно 33 објекта, само два се налазе у Војводини, и то у Ковину и Беочину, и у њима су одраније смештене избеглице.

Комесаријат за избеглице Републике Србије се бави хуманитарном актиошћу и потпуно му је страно постизање било каквих других циљева. Једина тачна тврдња у Вашем писму је да мађарски народ схвата тежину ситуације и да је спреман да помогне, што свакодневно доказују Мађари који раде у локалним организацијама Црвеног крста и они који несебично пружају разне видове помоћи избеглицама.

С обзиром на то да претендујете да Вас сматрају демократом, такву оријентацију можете да потврдите само уколико Ваш ангажман за помоћ избеглицама, који је до сада потпуно изостао, буде раван енергији коју улажете у конструисање теза које су лишене било каквог реалног основа“.

Лажни емисари

Деведесетих година у Србији је боравило неколико хиљада страних емисара, ловаца на сензације и секташких организација. Једини позитивни ефекат њиховог рада био је то што су користили услуге смештаја и хране. Миноран број изузетака своју делатност усмеравао је на хуманитарне делатности.