Фото: В.Секулић

Статусна питања избеглица, издавања избегличких легитимација и решавање других правних питања било је једно од најтежих проблема у раду Комесаријата у почетној фази.

У почетку нису постојале јасне инструкције, а Секретаријат за законодавство Владе Републике Србије инсистирао је да једино овлашћено лице – комесар – може потписивати решења о статусу избеглица. То је било немогуће физички одрадити, јер су се решења издавала у четири примерка, а избеглице су у све већем броју пристизале на територију Србије, пише Добрица Вуловић, први комесар Србије за избеглице.

Притисак на градове

Ипак је, како наводи, на своју руку, дао овлашћење сарадницима да могу потписивати решење, а касније то овлашћење пренео и на поверенике. Дешавало се да су сарадници данима и ноћима потписивали на десетине хиљада решења, док су их повереници за избеглице ревносно чекали у ходницима. Следило је печатирање решења, па су повереници свако ново решење оверавали печатом.

Било је много недоумица које су стварале власти Републике Српске Крајине и Републике Српске, јер су инсистирали на повратку на њихове територије, тврдећи при томе да тамо нема ратних дејстава, наводи Добрица Вуловић, комесар за избеглице.

– Морали смо да формирамо екипу сарадника која би проверавала те тврдње. Постојао је и Институт за жалбе Министарству за Србе изван Србије, па смо и на тај начин смањили одређене превиде или неистините информације. Било је много контрадикторних информација.

Били смо суочени са тешким дилемама које је требало решавати тако да се поштују и домаће и међународно право. Једна од дилема, готово нерешива, била је како решити притисак избеглица на велике градове, попут Београда и пограничних општина. И ту смо покушали да успоставимо најправичније критеријуме за наставак школовања, социјално и здравствено угрожене случајеве, спајање породица. Били смо свесни да се проблематика избеглица савршено може сагледати, али не и решавати. Много је примера за које сам знао да решења нису практична и целисходна, али се није могло другачије, тачније нисмо могли наћи боље решење.

Како би се омогућила одређена хомогенизација избеглица, примењен је принцип чешћег расељавања избегличких центара, посебно хотела. То је у почетку био проблем док се избеглице нису навикле на нову средину. Дешавало се да избеглице смештене у лошијем смештају избегавају боља понуђена решења.

Дивљи центри

Неизвесност и необавештеност, нове навике, синдром „Моја је мука највећа“ 堖ременом је, ипак, свако од избеглица прихватио да га бар једном очекује пресељење из центра у центар, знајући при томе да се то не чини без нужне потребе.

У зависности од жестине ратних сукоба и извора података, варирао је и број избеглих и расељених, крећући се од 350.000 до 800.000 лица. Терористичке активности такозване Ослободилачке војске Косова, бомбардовање НАТО снага и долазак Кфора приморали су неалбанско становништво да напусти простор Косова и Метохије.

Почетком 2000, у сарадњи са УНХЦР-ом, на територији Републике Србије започела је регистрација расељених лица са Косова и Метохије. До јула 2001. евидентирано је више од 200.000 интерно расељених особа. Прве анализе ових података показале су да је у Србији регистровано 451.980 лица, од којих 377.731 особа са регулисаним избегличким статусом и 74.249 ратом угрожених лица која по међународном праву не испуњавају услове за стицање статуса избеглица. Највише избеглих је из Хрватске (око 63 одсто), док је број избеглих из БиХ смањен на 36 одсто.

Без обзира на могућности за повратак, највећи број избеглих и прогнаних определио се за интеграцију у Државну заједницу Србије и Црне Горе и то 60,6 одсто избеглих и прогнаних из Хрватске и 59,8 избеглих из Босне и Херцеговине (БиХ).

На територији Републике Србије регистровано је 408 колективних центара у којима је смештено 30.056 лица и то 20.949 избеглих и прогнаних особа, а 9.107 расељених са Косова и Метохије. Око 10.000 особа се налази у „дивљим“, нерегистрованим колективним центрима, док су остали или подстанари, или су пронашли уточиште код рођака, пријатеља.

Комплексан проблем

Највећа концентрација избеглих и прогнаних лица била је у Војводини, на територији Београда и општинама Лозница и Шабац. Расељене особе са Косова и Метохије су углавном смештене на територији централне Србије, а највећи број био је у Београду, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Смедереву, Крушевцу, Лесковцу, Врању и Куршумлији. Након завршетка ратних дејстава, осим редовних послова збрињавања избеглица, наметнуло се и питање трајног решавања избегличког проблема. Постоје три основна вида трајног решења – репатријација у средине из којих избегла лица потичу, интеграција у средине у које су лица избегла, одлазак у треће земље.

Изградња насеља

Године 1994. Влада Републике Србије и Комесаријат за избеглице Републике Србије започели су са припремом Програма за трајно насељавање избеглица на њеној територији. Већ 1997. на основу поменутог Програма, Влада Републике Србије отпочиње изградњу насеља за трајан смештај избеглица. У ту сврху издвојена су и значајна буџетска средства. Исте године сличан програм на територији СРЈ спроводи и Високи комесаријат УН за избеглице, а донатор је УНХЦР.

Одлазак преко океана

Једна од могућих опција за трајно решавање избегличких питања био је и одлазак у треће земље. Највећи број оних који су се одлучили за одлазак иселило се преко Међународне организације за миграције (ИОМ) и УНХЦР-а. Избеглице су се највише иселиле у Канаду, Аустралију и Сједињене Америчке Државе.

У домену својих могућности, Комесаријат за избеглице Републике Србије наставио је да паралелно ради на остваривању репатријације и интеграције избеглица, два најважнија и потпуно равноправна вида трајног решавања избегличког питања на овим просторима.