У свијету се сваке године 3. маја обиљежава Дан слободе медија. Овај Дан 1993. године прогласила је Главна Скупштина Уједињених нација. Циљ обиљежавања Дана слободе медија је подизање свијести о важности медијских слобода и њених основних начела. Питам се гдје је разлика између свијести и савјести, јер у бројним истраживањима проведеним на државном нивоу можемо видјети да највећи дио грађана БиХ – 79 % учесника истраживања, сматрају „неприхватљивом сваку врсту напада на новинаре и медије“, док истовремено чак 27 % испитаника у Републици Српској и 17 % у Федерацији БиХ оправдавају насиље. У поређењу са 2018. годином, резултати представљају забрињавајући пораст броја грађана ( за 14%) који оправдавају насиље над новинарима у Босни и Херцеговини.

Универзални језик – батина

Покушавајући да разумијем претходно наведено, неизбјежно је запазити да се у држави, гдје је насиље постало легално, гдје су основна људска права угрожена, а систем вриједности доживио суноврат, не изненађује ме пораст броја оних који то исто насиље, убијање, батињање и угњетавање, оправдава. Када на све ово додамо чињеницу да у 21. вијеку, када свијет хрли технолошком напретку и иновацијама, у БиХ, број неписмених је и даље већи од 100 000, а да не помињемо информатичку писменост која је у још већем заостатку, моје чуђење престаје.

Шта ће нам новинар?

Новинар прикупља и обрађује информације о различитим, за јавност важним темама, а потом их путем јавних медија шаље публици. За обављање овог, на изглед лаганог посла, требао би да има стечено образовање, мада, како ова категорија данас није неопходна, можда и не треба. Теорија каже да би требао да посједује знања и информисаност из опште културе и различитих области. У пракси је мало другачије. У времену пораста насиља, сиромаштва, глади, корупције, и свих овоземаљских недаћа које су задесиле ово мало народа који је остао да живи на овим просторима, сваки вид извјештавања свео се на политичко извјештавање. Политичка позадина се крије иза сваке вијести, било да се она тиче информација из обданишта, цркве, болнице, комуналног предузећа, фудбалске утакмице. Политика је све. Moжда учесници у анкети поистовјећују новинаре са владајућом већином, директорима и онима који воде уређивачку политику, јер је објективног извјештавања све мање, а рада под паролом „чувај руку која те храни“ све више.

“STOP making stupid people famous”

Сви поразни подаци о броју страдалих, убијених, ухапшених, пребијених, уцјењиваних новинара не остављају пуно оптимизма људима који часно, објективно и поштено зарађују своју кору хљеба на основу професије коју су одабрали, а за коју кажу да је једна од најризичнијих. Третирање напада на новинаре као напада на службене особе је иницјатива која има за циљ да заштити новинаре и њихово извјештавање, а паралелно је покренута у оба ентитета. У Федерацији Босне и Херцеговине у виду иницијативе, а у Републици Српској у виду нацрта закона. Као и све у овој држави, неизвјесно је да ли ће добити неопходну подршку.

И поред свега написаног оно што бих Вам ја пожељела јесте да задржите своје достојанство и достојанство ове професије. Бирајте саговорнике, приче и догађаје који су вриједни пажње, кад год за то имате прилику. И на крају, можда и најважније – “STOP making stupid people famous”, а таквих је нажалост много.

Бојана Арбиња
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.