Чувени Бајага пјева о „Руском возу“ и како каже „Неће моћи никада, оловка и хартија и сви руски поштари не могу ти однијети писмо које пишем ја“… Тако је и у овој причи описан само дио мозаика, који чини највећи град Русије и Европе- Москва.

Као студент Филолошког факултета Универзитета у Београду, Одсјека за Славистику- руски језик, наша млада суграђанка Дуња Чортан имала је прилику да посјети Русију и да борави у величанственој Москви мјесец дана са још десетак студената. Као и сви гимназијалци и Дуња је на крају средњошколског образовања имала дилему за који факултет да се одлучи. Љубав према језицима била је на ваги, јер се, како каже, двоумила између руског и кинеског језика. Превагнула је одлука да упише руски језик и према њеним ријечима, није се покајала.

– Прво ми је била жеља да упишем кинески језик. Пошто резултати пријемног испита нису били добри, опредјелила сам се за руски језик. На почетку студија наша катедра бројала је око деведесет студената, док нас сад има педесетак на трећој години.

Дуња истиче, да иако има доста сличности са српским језиком, руски језик је такође тежак за учење. Ипак уз велику љубав и посвећеност и то се лако савлада.

– Као и у свему, потребна је љубав. Језик је тежак, посебно граматика, која ми је дража од књижевности. Кад слушамо руски језик, нама је доста разумљив. Мислим да они нас теже разумијевају. Доста је сличности, јер су то словенски језици, мада поједине ријечи у српском језику звуче исто, али имају потпуно различито значење, појашњава она.

Студенти треће и четврте године, те они на мастер студијама руског језика добили су позив да дођу у посјету руској пријестоници, Москви. За Дуњу је ово била прилика да ближе упозна руску културу и нацију, а једномјесечни боравак у Русији памтиће као дивно искуство које јој је помогло да ближе упозна руско говорно подручје.

– Русија је заиста велика држава. Њена грандиозност огледа се највише у Москви, чија љепота дочарава бајковитост и сву љепоту овог православног народа. Своје достојанство и гордост Руси испољавају и у свакодневном понашању. Десила се једна симпатична ситуација, када нас је једна бака у превозу упозорила да будемо тиши, јер како рече „Људи се у аутобусу одмарају“. Живот је, као и у свим већим градовима брз и ужурбан, присјетила се Дуња.

Боравак у Москви пробудио јој је још већу љубав према овој, нама пријатељској држави. Свакодневна комуникација на руском језику помогла јој је да прошири своје знање, али и да стекне нову мотивацију за наставак студија.

– Након ове посјете размишљам да мастер студије наставим у Русији. То су неки даљи планови, али ако све буде ишло планираним током, вољела бих да успијем у томе.

Прелиставајући слике Москве, које ће чувати у албуму најљепших сјећања, Дуња је ријечима покушала да опише све љепоте главног града Русије, које су обишли током овог боравка.

– Ријечима је тешко описати сву љепоту коју смо затекли доласком у Москву. Сваки дан смо користили да обиђемо неко ново мјесто- од галерија, музеја, тргова, паркова. На мене је највећи утисак оставио Музеј побједе. Руси су народ који са пуно брижности чува своју културу и сјећање на оне који су страдали за државу. И данас се могу наћи плоче са исписаним именима свих оних који су живот дали за домовину. Постоји могућност да путем апликације претражите сва та имена и тако пронађете неке од својих предака, који су се борили у бројним ратовима. Сваки пут када бих прошла Црвеним тргом, била сам изнова опчињена његовом раскошном љепотом. Сваки кутак Москве прича своју историју, а храм Светог Василија Блаженог је круна Москве која сија у пуном сјају.

Дуња каже да је током посјете упознала руске колеге који уче српски језик. Неки од њих су имали прилику да бораве у Србији и Београду, мада, према њеном искуству, мали је број оних који знају нешто више о српској култури.

Пошто смо се дружили са студентима Филозофског факултета, размјењивали смо своја знања. Њихово познавање о историји и уопште о српском народу није велико. На помен Србије и Републике Српске, углавном имају асоцијацију на некадашњу државу Југославију. Знају ко је био Никола Тесла, али неки ни данас не знају ко је Новак Ђоковић, препричава Дуња.

На крају разговора Дуња нам је нешто више рекла о својим плановима. Пред њом су обавезе везане за факултет и испите, а након стицања дипломе вољела би да ради као преводилац или као просвјетни радник, те тако настави породичну традицију.

– Моја је жеља да будем преводилац, мада не бјежим ни од тога да радим у просвјети. Шта год да се деси, оно што је сигурно јесте то да ће моје будуће занимање бити везано за руски језик. Поручила бих свим средњошколцима, који ће ускоро имати прилику да бирају жељени позив, а имају љубав према руском језику, да упишу неки од факултета на којима се он проучава. Мислим да је руски језик у експанзији и да данас више него икад можемо чути вијести о Русији и Путину, казала је Дуња и тако завршила ову лијепу причу из Москве до које нас је одвела бар на кратко.

Бојана Арбиња
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.