Први пут, прије осам година, сазнао сам шта је то Васкрс и његова празнична љепота и драж. Послије Васкршњег поста бака ме је повела у цркву на литургију, јер је хтјела да се причести. Тог јутра, лијепо и свечано смо се обукли и кренули у цркву. Бака је носила малу плетену корпицу, пуну шарених јаја, а ја сам изабрао једно црвено јаје, које ми се од свих чинило најсјајније.

У цркви су сви људи били срећни и задовољни, празнично расположени и весели. Држао сам баку јако за руку и мислио како бих био срећан да је сваки дан Васкрс. Бака ми је причала о причешћу, а ја никако нисам могао да замислим како то изгледа. Звонила су звона, свештеници су читали молитву, а ми смо се крстили и понављали њихове ријечи. Затим је дошло и причешће. Бака је стала у ред и чекала. Чекао сам и ја с њом. Свештеник је причестио баку. Мене је помиловао по коси. Бака му је нешто рекла, па је причестио и мене.

Мала дјеца нису могла, нису знала да посте. То је бака рекла свештенику. Осјећао сам се великим и тада сам схватио шта је причешће. Био сам пресрећан.

И данас највише волим са баком отићи у цркву. То је прелијепо сјећање и успомена. Сада моја бака не може сама да иде у цркву. Ја је водим, као што је она некада водила мене.

Ово је најљепши и најсвечанији празник у мом животу. Кад причам својој баки о овом догађају, она се благо насмије и поноси се тиме што ме је научила да постим.

Јелена Станишић
Рођена 13.октобра 1976.године у Горажду. Дипломирани менаџер Јавне управе. Oд 2008.године радила у радио-станици „Радио Соколац“ и данас, у ЈП „Инфо Центар“ Соколац.